Oktoberfest

Razume se da postoji. Kao što uostalom postoji i verovatnoća da će Vojvođane preplaviti sećanja na oktobarsku „jogurt revoluciju“ s kraja osamdesetih. Ako ne sve a ono sigurno one najeđene i antibirokratski naoštrene Lale koje su onomad jogurtima gađale SK birokrate.

S druge strane, Če je likvidiran u oktobru. Bitan podatak sa aspekta oktobarskih revolucionarnih sentimenata. Egzekutoru je prema jednoj verziji dobacio „uozbilji se, momče, ne puca se tako u čoveka“, a prema drugoj „pucaj, kukavice, ubićeš samo čoveka.“ Bilo kako bilo, i jedna i druga verzija odgovara Čeovoj revolucionarnoj antropologiji po kojoj čoveka kao ljudsko biće određuje upravo revolucionarna delatnost. Uzgred, ne treba zanemariti ni revolucionarne potencijale literature i piva, bar što se tiče budućih posetilaca oktobarskog sajma knjiga u Beogradu odnosno minhenskog Oktoberfesta. Pravi revolucionar ne može ni bez jednog (piva) ni bez drugog (knjige). I tu bi se otprilike priča o oktobarskim revolucionarnim sentimentima najverovatnije završila. Međutim, šta ćemo sa teorijom i praksom „gej revolucije“ i „strejt kontrarevolucije“ koje svake godine okupiraju javnost negde između godišnjice Maove Kine i Helovina (Noć veštica). Dakle, između prvog i trideset prvog oktobra.

Stvar je, suštinski gledano, ozbiljna. U igri su ljudska prava, Ustav Srbije, Evropa, porodične vrednosti i dve nepopustljive strane koje podjednako meću so na ranu državi. „Gej revolucionari“ koji po svaku cenu zahtevaju održavanje Prajda i „strejt kontrarevolucionari“ koji po svaku cenu zahtevaju zabranu Prajda. Dok se neutralna većina u iščekivanju popisivača i pritisnuta svakodnevnim socijalnim nevoljama neprestano pita koja je zapravo vajda od Prajda? Država koja se nalazi u procepu između zapadnog liberalizma i balkanskog konzervativizma pronašla je ovoga puta elegantan izlaz iz Buridanove pat pozicije. Jednostavno, poslužila se američkim receptom koji glasi – nacionalna bezbednost iznad Ustava.

Prema Dačićevim saznanjima, situacija je takva da bi u slučaju održavanja parade lako moglo doći do realizacije severnoafričkog scenarija u zemlji. A to je nezgodan podatak u predizbornom kontekstu. Pogotovo što bi svako aludiranje na libijski scenario povlačilo za sobom predizbornu raspodelu uloga u stilu kom Moamer Gadafi kom Mahmud Džibril. Ovako, ostala je nedoumica da li su zarad mira u kući informacije do kojih je došla policija u izvesnom smislu prenaduvane? Ukoliko nisu, onda se radi o daleko ozbiljnijoj stvari nego što su to petarde i kondomi ispunjeni farbom koji bi, prema policijskim procenama, služili kao bazično naoružanje protivnicima gej parade (u slučaju održavanja iste).

Zapravo, postojanje bilo kakvog severnoafričkog scenarija na tlu Srbije nedvosmisleno bi ukazivalo na golemo strukturalno nezadovoljstvo, koje nestrpljivo iščekuje bilo kakav povod (parada ili nešto drugo) ne bi li se transformisalo u oružani ekstremizam širih razmera. Na sreću, čini se da je takav razvoj situacije i pored Jarinja trenutno bliži Karpenterovom distopijskom Njujorku čijim ulicama šparta Kurt Rasel u ulozi Snejka Pliskina negoli Srbiji kojoj bez obzira na sve Jelko Kacin predviđa evropsku budućnost.

A kad smo već kod Njujorka, „revolucionarnih oktoberfestova“ i severnoafričkih scenarija, izgleda da je aktuelna antiglobalistička „okupacija Volstrita“ u rangu male oktobarske revolucije. Doduše na američki način, sve sa šatorima, big mekovima, transparentima i tome slično. Reč je zapravo o osporavanju legitimnosti sistema kojim, umesto političara izabranih od strane građana, vladaju multinacionalne kompanije. Insistira se na kapitalizmu s ljudskim likom koji se ne bavi izrabljivanjem ljudi. Potencira se ekološka priča. Osuđuje pohlepa. I sve su to naoko smisleni i mogući zahtevi. A ako se u čovekovom svetu nešto smisleno i moguće zbiva, onda je po sredi revolucionarno zbivanje, pisao je svojevremeno u „Praksisu“ Milan Kangrga.

Zato ne treba da čudi što aktuelnoj antiglobalističkoj „revoluciji“ pre odgovara geslo „budimo nerealni tražimo moguće“, negoli ono čuvenije „budimo realni tražimo nemoguće“ iz vremena hipi revolucije. Tada su Ebi Hofman (jedan od vođa hipi pokreta) i društvo na različite načine provocirali sistem. Od isterivanja đavola iz Pentagona i kandidovanja praseta za predsednika do bacanja novca po Volstritu. Sa balkona berze bacali bi snopove novčanica od jednog dolara i potom oduševljeno posmatrali brokere kako se bacaju i pentraju jedni na druge ne bi li dohvatili što više lebdećih novčanica.

Hofman je kasnije pričao da se radilo o efektnom protestu protiv pohlepe sistema u koji je trebalo uložiti sto pedeset novčanica od jednog dolara i malo dobre volje. Današnjim „okupatorima Volstrita“ (simbola sistemske pohlepe) ne fali dobra volja u pokušaju da preko Badija Foksa (broker iz filma Volstrit) utiču na to da Gordon Geko (finansijski špekulant iz istog filma) postane humaniji šraf u društvenoj mašineriji.

Razume se, simbolika je u pitanju. Slično simbolici ovdašnjih „oktoberfestova“.