Olizati rumenka

A sve zahvaljujući „Frikomovom“ menadžmentu koji je nesebično odlučio da nagradu od 5 miliona dinara metne na štapić najjeftinijeg sladoleda iz svog inače bogatog asortimana. (Omekšalo srce u japija, japija profitera legalnoga).

Kad je Tarzan Smajli – sakupljač sekundarnih sirovina sa Čukaričke padine, olizao „rumenka“ – tradicionalni sladoled ovdašnjeg lumpenproletarijata, ni slutio nije da će nakon kratkotrajnog osveženja postati pravi milioner (pa makar i onaj dinarski).

Tog sudbonosnog dana, Smajlijev šurak kupio je za kompletnu rodbinu sladolede, ali je jedino Tarzanu zapao onaj dobitni. Usledila je pravcata kolektivna akcija, budući da su Tarzanovi susedi otpočeli kratkotrajnu opsadu taličnog frižidera na Adi Ciganliji, nakon čega je ovaj ostao u potpunosti ispražnjen. No, od drugog dobitnog štapića nije bilo ni glasa.

Međutim, ono što je od neprocenjivog značaja za nastavak današnjeg izdanja vaše omiljene kolumne, jeste Tarzanova bojazan da će zbog neočekivanog dobitka izgubiti socijalnu pomoć. A to je već domen novog ministra rada i socijalne politike – Đorđevića, koji se prethodno džorao ministarskim resorima sa kolegom Vulinom. Otuda „džoranje“ kao veoma interesantan, ali i nadasve indikativan motiv u naprednoj srpskoj politici. Naročito zbog toga što se i Tarzan Smajli, uplašivši se da će mu Đorđević oduzeti socijalnu pomoć, brže-bolje džorao sa svojim šurakom koji je, ako ćemo pošteno, i pazario taličnog „rumenka“. Tarzan šuraku ček od 5 miliona dinara – šurak Tarzanu garanciju da će socijalna pomoć i dalje stizati na njegov račun. (Đorđević Vulinu obećanje da će igrati kako predsednik – šef bude svirao, Vulin Đorđeviću da će svirati kako predsednik – šef bude igrao.)

U međuvremenu, ne bih se kladio da naši ministri imaju naviku da ližu „rumenka“, ali da im nije lako na ovim tropskim temperaturama, čak i u klimatizovanim „audijima“ – to potpisujem.

Pogotovo nije lako ministru Đorđeviću. Samo što se adaptirao na fotelju ministra odbrane, dušmani ga teleportovaše u fotelju ministra rada, socijalne politike itd.

(Fotelju ministra rada grejao je u prethodnom periodu ministar Vulin, koji je sada prešaltovan u fotelju ministra odbrane, koju je u prethodnom periodu grejao pomenuti Đorđević.)

Pritom, čini se kako je Đorđeviću, za razliku od Vulina koji je avanzovao, uvaljena klasična koska. Jer umesto da uživa u jačanju odbrambenog sistema zemlje, u raznim samohodnim i artiljerijskim „lazarima“ i „aleksandrima“ – ministar Đorđević je prinuđen da se maje sa nezadovoljnim radnicima Fijata, Goše i ostalih privrednih giganata.

„Očekujem da će pregovori biti brzo završeni, pošto postoje naznake i dobra volja jedne i druge strane, i toliko mogu da vam kažem“, izjavio je ministar Đorđević povodom štrajka u Fijatu.

Iz ovih nedvosmislenih ministrovih reči, izbija neutoljiva želja da se po svaku cenu (možda čak i po cenu „rumenka“), pomogne radničkoj klasi da trajno ispliva iz g…

DŽoranje je, dakle, u celosti uspelo. Bezizražajni ministar rada Đorđević (ko je taj čovek), u potpunosti odgovara bezličnoj radničkoj klasi u ovoj zemlji. Dok stari društveno-politički radnik i umišljeni levičar – Vulin, koji je ostavio neizbrisivog traga u propadanju ovdašnje radničke klase, u potpunosti odgovara odbrambenim zadacima Vojske Srbije pod vrhovnim zapovedništvom antivođe.

I dok se radnički štrajkovi u Srbiji smiruju, a procenat konzumenata sladoleda u Srbiji geometrijski raste – razmislite o sledećem. Da li se smisao života nalazi u stalnom kritikovanju vlasti i njezine sulude politike stezanja kaiša. Ili je smisao života skriven u nadi da će radni čovek i građanin kad-tad ugrabiti sreću (sasvim slučajno, naravno, i stegnutog kaiša, pride), prethodno olizavši lumpenproleterskog „rumenka“. Nikad se ne zna!