Operacija Abu Dabi 2

Štampalo se po principu jedna zemlja jedna sveska – jedna sveska jedan autor. Sveske su u principu bile tanke – jedva su prelazile tridesetak strana. Sasvim dovoljno da vešt autor, u haiku stilu, sažvaće ono najvažnije o jednoj zemlji – njenom geografskom položaju, stanovništvu, istoriji, društveno-političkom uređenju, ekonomskom razvoju, međunarodnom položaju i spoljnoj politici.

Među nekoliko primeraka koje sam po bagatelnoj ceni pazario na nekom davnašnjem sajmu knjiga nalazi se i Sveska br. 99 – Ujedinjeni Arapski Emirati, autora Midhata Muradbegovića. Gotovo neverovatno, ali aktuelni trenutak bratsko-poslovnih kontakata između Srbije i UAE (jedne od najbogatijih zemalja sveta) čini ovu praistorijsku knjižicu ako ne dragocenim, a ono svakako korisnim artefaktom (u utilitarističkom smislu dabogme).

Knjižica je inače objavljena nekoliko godina nakon što se sedam arapskih kneževina (emirata) ujedinilo u federalnu državu. Pored obilja podataka koje autor Muradbegović jasno predočava čitaocima, izdvaja se pasus u kojem se kaže kako vlada Emirata zahteva pravedniju preraspodelu svetskog dohotka u korist zemalja u razvoju, odnosno da se višak profita od nafte treba upotrebiti „za premošćivanje jaza između siromašnih i bogatih u interesu očuvanja i stabilizacije svjetskog mira i progresa cijelog čovječanstva”. Inače, sveska se završava na najuzbudljivijem mestu – prvom posetom delegacije SFRJ Ujedinjenim Arapskim Emiratima, aprila 1974. godine. O čemu se tamo razgovaralo, šta se dogovaralo, je li se o bilo čemu pregovaralo, i da li se nešto konkretno ugovaralo – ostavljeno je čitaocima na maštu.

Ovakvi i slični završeci po starom holivudskom običaju obavezno naginju nastavku – ako ne čitavom tucetu nastavaka, kao u slučaju Rokija, Ramba ili Petka 13-og. Gotovo četrdeset godina nakon pomenute Titove delegacije usledio je dugo očekivani nastavak pod nazivom „Operacija Abu Dabi 2”. Izgleda da je vredelo čekati. Naime, državna delegacija Srbije (što bi kazali tautolozi) uputila se prethodnog vikenda na dalek i neizvestan put ka prestonici Ujedinjenih Arapskih Emirata. Poduprta „sedmom silom”, uvaženim gostima, ekonomskim (dvorskim) stručnjacima, analitičarima, eventualno (nije provereno) po kojim poltronom iz redova neuništive sorte uvlakača, državna delegacija se (đilasovci bi rekli Vučićeva) uredno razmestila po konfornom plavičastom enterijeru „Novaka Đokovića”, koji se potom vinuo u visine da bi trenutak kasnije zaparao oblake. Čeličnoj ptici, što bi Indijanci rekli, nadenuto je ime slavnog tenisera pre svega iz poštovanja prema slavnom teniseru, što s druge strane ne znači da se nije ciljalo na višu simboličku ravan skopčanu sa lepim praktičnim željama – recimo da nam „Er Srbija” leti ko što lete loptice koje Nole ispaljuje iz forhenda!

Kako god, za razliku od vremena kada se dogodio prvi deo „Operacije Abu Dabi”, danas imamo posla sa, modernim rečnikom kazano, transparentnim vremenima. Drugim rečima, nikada nećemo saznati da li je predsednik Tito 1974, nakon izveštaja iz prve ruke o Emiratima, izrekao istorijsku rečenicu: „Bogamu koliko pijeska”, ali već sada u realnom transparentnom vremenu znamo šta je tokom leta izjavio prvi potpredsednik Vučić: „Ovim letom pokazali smo da možemo da menjamo stare navike i naše ponašanje prema problemima. Da ne bacamo pare u bunar…”, i tako dalje i tome slično. Da ne govorimo o biznis planovima u okviru poljoprivrede i energetike. I šta je u svemu tome loše? Malo šta. Možda povampirenje duha nesvrstanih? Ni govora. Do toga ionako neće doći.

Sve nas je uveliko poseo duh korporativizma, kako veli Džon Ralston Sol – gost upravo završenog Sajma knjiga. A to nije najsrećniji način ponašanja prema problemima.