Original falsifikata

Međutim, čak i kada bi se ispostavilo da je priča o plagiranju apsolutno pogrešna, ostaje nekoliko momenata u vezi s celom tom svari koji bacaju mrlju na rad aktuelne vlasti. Uzmimo najpre kao primer pogrešnu alokaciju partijskih kadrova. Ako je Stefanović zaista doktor za strateški menadžment unutar lokalne samouprave, valjda bi logičnije bilo da je umesto na mesto ministra policije postavljen za gradonačelnika glavnog grada. Ovako ostaje utisak o pobrkanim loncima. Otprilike, kao kada bismo doktora za rokenrol postavili na mesto ministra poljoprivrede – s tim što bi Milić Vukašinović verovatno odbio nepristojnu ponudu. Ovako, nelogično razmeštanje partijskih funkcionera podupire tezu o partitokratiji kao dominantnom modelu političkog opštenja u Srbiji – što znači da se vlast još uvek nije oslobodila rudimentarne prakse zauzimanja strateških pozicija (po svaku cenu).

Drugi, nešto ozbiljniji momenat u priči o Stefanovićevom plagijatu (bilo da se zaista dogodio ili ne), vezan je za jednu daleko opasniju tendenciju. Radi se o paranoičnom reagovanju pojedinih glasnogovornika koji „napad“ na ministra Stefanovića proglašavaju udarom na kompletnu vladu i premijera. Ostavimo li po strani dramatičnu terminologiju (reč „udar“ asocira na državni udar), dolazimo do zaključka kako su ovakvi tretmani kritičke svesti ispod svakog demokratskog nivoa. Jer, nekome bi sutra moglo pasti na pamet da bilo kakvu kritiku – recimo Stefanovićevog doktorata ili Vučićevog stajlinga ili čak kvaliteta Nikolićeve rakije, proglasi terorističkim aktom usmerenim na rušenje ustavnog poretka zemlje.

Treći, ali ne manje važan momenat u vezi sa Stefanovićevim doktorskim radom, jeste relativizacija cele priče o plagiranju koja se iz sfere ministarske odgovornosti prebacuje na teren teorija zavere. Štaviše, kada jedan od visokih funkcionera SNS-a (Mirović valjda) kaže da je kompletna priča o plagiranju fingirana zbog toga što je Stefanović prvi ministar unutrašnjih poslova koji se okuražio da nešto promeni unutar policije, to onda mora zadobiti kontradiktornu konotaciju. Jer na osnovu te tvrdnje ispada da prethodni ministar policije i premijer Dačić, uz to i dugogodišnji koalicioni partner naprednjaka, nije dobro radio svoj posao pošto je, za razliku od Stefanovića, propustio da nešto bitnije promeni unutar bivšeg resora. Zato se postavlja pitanje na osnovu čega je onda Dačić uopšte nagrađen ministarstvom spoljnjih poslova?

Ipak, daleko opasnija posledica ovakvih i sličnih izjava je stvaranje povoljnih klimatskih uslova za uzgajanje autocenzure koja (za razliku od cenzure) nije zabranjena Ustavom Republike Srbije. Drugim rečima, stvara se atmosfera u kojoj svako kritičko sagledavanje Stefanovićevog doktorskog rada zadobija izgled unapred smišljenog manevra koji remeti plansko reorganizovanje policije (što u startu vuče na delikatno pitanje nacionalne bezbednosti). Stoga nije čudno što se veliki broj slobodnomislećih ljudi danas u Srbiji koleba povodom javnog oštrenja u međuvremenu otupelih kritičkih oštrica. Što bi rekao major Kriger: „Treba uterati strah u kosti kolebljivcima.“

Na koncu, moglo bi se čak desiti da naprednjaci celu priču oko navodnog Stefanovićevog plagiranja relativizuju do nivoa popkulturnog metanisanja – u stilu kad može Brega Van Hejlenov „Džamp“ – može i naš Neša nekoliko pasusa iz strateškog marketinga. Uostalom, slične opaske idu naruku lepršavom imidžu Megatrenda, koji odavno slovi za rasadnik državnih kadrova. Simbolike radi, na Prvoj televiziji od jeseni počinje emitovanje Grandovog novog „originala falsifikata“ pod radnim nazivom Mega šou program. Još jedan megalomanski rasadnik estradnih zvezda i plagiranih hitova. Još jednom u ime naroda!