Osam medalja za baba Vangu

„Snevam“, veli Mileva, „olimpijske medalje kako poput kiše padaju s neba i rikošetiraju o napredne ulice Beograda na vodi. Prosvetni i zdravstveni radnici (među njima i ja) stoje na balkonu iza premijerovih leđa, dok raja oduševljeno kliče. Četiri medalje iz srednjeg obrazovanja i četiri medalje iz interne medicine – bilans su našeg učešća na Olimpijadi tela i duha u Upsali. Ipak, nekakvi ološi poručuju kako prosvetnim i zdravstvenim radnicima treba skresati plate za 10 odsto, a onda ih progresivno povećati za 200 dinara. Nije, vele, u redu da se nagrađuju učitelji i lekari dok marljivi i časni političari jedva krpe kraj s krajem“. Sanjati ološe koji nipodaštavaju rad prosvetnih i zdravstvenih radnika, prema tranzicijskom sanovniku, označava dalji napredak manipulativnih tehnika u Srbiji.

Uzmimo prošlonedeljnu postolimpijsku konferenciju za štampu na kojoj je premijer (što uopšte nije lako) nadmašio samoga sebe. Bilo je tu svega – standardnog izigravanja zaštitnika nejakih, upotrebe prizemnih (informer) fraza, uobičajenih doza lažne skromnosti – ali i posve novih momenata kao što je izmišljanje originalnih protivnika vlasti u obličju ološa, iliti prepričavanje tračeva tipa ko je čija ljubavnica (o čemu ni pasionirani čitaoci „Skandala“ pojma nemaju) itd. Ali, krenimo redom.

Umesto da održi skromno slovce o uspehu naših sportista na Olimpijadi, i na taj način apostrofira značaj medalja koje su sportski radnici požnjeli u Riju, premijer se potrudio da sitnopolitičkim obračunavanjima sa izmišljenim protivnicima u potpunosti pomrači sjaj olimpijskih odličja. Navodno su premijerovu reakciju izazvali anonimni komentatori koji su na društvenim mrežama vređali srpske olimpijce. Dobro, i šta s tim? Ko su uopšte ti mrzitelji zaslužnih sportista? Kritičari premijera? Ološ? Bagra? SNS botovi koji su smišljeno dali povod premijeru da se uvuče u ruho pater familiasa? Budale? Neko deseti?… Nikada nećemo saznati? (Kao što nikada nećemo saznati identitet fantoma iz Savamale).

Međutim, pitanje koje valja postaviti glasi – da li ozbiljan premijer mora javno reagovati na svakakve poruke anonimnih komentatora? Naravno da ne mora. Izuzev ukoliko to reagovanje ne služi određenoj svrsi. Na primer, održavanju „država to sam ja“ tripa u kolektivnoj svesti neukih podanika. Tako je premijer najpre (i s neskrivenim zadovoljstvom) označio „neprijatelje“ srpskih sportista (države i njega lično) kao ološ – da bi zatim brže-bolje navukao kombinezon Supermena i stao u odbranu „nejakih“ sportista. „Neću da dozvolim nemoralnim i nečasnim ljudima da vređaju naše najbolje sportiste jer misle drugačije od njih!“, objavio je gromkim glasom.

Na ovaj način, dakle ničim izazvan, i uz pomoć proste manipulativne tehnike zamene teza, premijer je izveo nekoliko slobodnjaka. Na prvom mestu, sportiste je jednim potezom preveo u istomišljenike vlasti (koji istovremeno ne misle kao njeni kritičari); Zatim je samog sebe poistovetio sa zaslužnim sportistima ove zemlje budući da ovi predstavljaju državu (a država je iz perspektive premijera sam premijer), pa je vređanje sportista ujedno i vređanje samog premijera; Na koncu, premijer je izjednačio „napad“ na sportiste (koji nije vredan pomena jer je beznačajan) sa napadom na državu i njega lično. (Što već ima određeni značaj).

Ne treba zaboraviti ni to da je premijer više puta (i sasvim nesebično) isticao kako se razlikuje od onih koji uspehe sportista žele da prikažu kao vlastite rezultate – pošto ne preferira kićenje tuđim perjem! Samo (eto) kao uzgred ističe činjenicu da je država (to sam ja) presudno uticala na uspeh sportista u Riju. Kao i činjenicu da je lično ON, čak tri puta na konferencijama za štampu pre Olimpijade, podvukao da će Srbija osvojiti tačno osam medalja! (Nesumnjivo impozantan proročki bilans!)

Ipak, da li ovakvi prekognitivni kapaciteti dostojni renomea baba Vange zaista doprinose zdravlju tela i duha radnih ljudi i građana? Ne, dokle god zdravstveni (telo) i prosvetni (duh) radnici u ovoj zemlji ne budu počeli da uživaju tretman dostojan vrhunskih sportista.