Otvoreno pismo Kockici Branku

Mada, i junak može izgubiti poštovanje ukoliko postane kukavica. I ne samo da ga MOŽE izgubiti već ga i nepovratno GUBI kada (osim kukavičluka) pokaže i stanovit nedostatak kičme. Što nije retkost u vremenima hroničnog beskičmenjaštva gde mnogi junaci nikom ponikoše i u dubine materijalnog blagostanja propadoše.

Pišem ti ovo tzv. otvoreno pismo u ime svih nas iz sedamdeset i neke kojima si iz čarobne kutije koju televizorom zovemo neumorno objašnjavao da poštenje ne znači govoriti jedno a raditi drugo, da plemenitost nije bahato zloupotrebljavanje vlastitih moći, da se hrabrost ne ovaploćuje u napadanju slabijih, da čovečnost ne predstavlja odsustvo odgovornosti za vlastita dela, da prijateljstvo nije komercijalna kategorija, da veština nije zidanje zgrada tuđim novcem, alatom i rukama, da istinu ne čini laž a da pokvarenost nema ničeg zajedničkog sa iskrenom brigom za druge…

Zbog takvog jednog (nazovimo ga prosvetiteljskog) angažovanja postao si junak čitave jedne generacije. I ne samo junak već i učitelj – u džinsu i košulji na „kocke“ koji priča, podučava, izmotava se, zabavlja i peva (vešto okidajući žice minijaturne gitare) o carstvu drugarstva u kojem postoje kuće sa prozorima od marmelade.

I mi smo takođe pevali sa tobom, a pevali smo jer smo verovali da je pesma koju nam TI pevaš (i sviraš) istinita. Odnosno, da svet prožet solidarnošću među ljudima – istovremeno lišen prevaranata, lopova, licemera… zaista postoji.

U tom imaginarnom carstvu, verovali smo nadalje, postojale su i sve one životne vrednosti i veštine o kojima si nam pričao i kojima si nas podučavao. Ali, carstvo se raspalo – no na sreću ne i sposobnost većine nas iz sedamdeset i neke da prozremo buduće makete lažnih carstava i slatkaste priče još lažnijih careva.

Može li se u tom pogledu desiti da učenici nadmaše učitelja? Da učitelj, za razliku od učenika, ne uspe da prozre o kakvom se lažnom carstvu danas radi pa još i da podrži njegove konstruktore, arhitekte i podizvođače?

Očigledno je da može. Jer i učitelj je na koncu samo nesavršeni ljudski stvor podložan urušavanju ličnog (dugim vremenskim periodom sticanog) integriteta.

Teško je međutim i prilično mučno kada junak iz detinjstva vlastoručno rasprši junački oreol koji ga je decenijama krasio te dopusti da se parčići tog istog oreola sunovrate u kaljugu prosečne politikantske egzistencije.

Junak je u svojoj biti neustrašivi borac protiv moćnih sila koje drže poluge moći u svojim ručerdama. On je njihov antipod. Nikako saveznik i satrap. U tome je poenta čitave priče o junaštvu.

Zbog toga, poštovani Branko, kakva god da te je muka naterala da imenom, prezimenom i nadimkom staneš iza bilo koje političke klike (posebno vladajuće), to nikako ne opravdava tvoje komforno neizdizanje iznad situacije. Jer nije, poštovani Branko, u opisu posla intelektualca da podržava moćnike koji se prikazuju nemoćnima. Da salutira iza leđa tipova koji umesto obdaništa radije grade brendirane hotele i šoping-molove. Da aplaudira hipokritima koji bez dozvole grade stambene dvorce, a običnim smrtnicima nalažu rušenje nekoliko kvadrata proširenog stana…

Nije takvo angažovanje dostojno samosvesnog građanina, a kamoli vanvremenog heroja dece koja se u svojoj čistoti još uvek nisu izdelila po partijskim, nacionalnim, verskim i drugim linijama.

Na koncu, poštovani Branko, tvoje pozorištance nisu gradili ni Vučić, ni Dačić, ni Vesić, ni Mali… Gradio si ga sam svojim šekspirovskim osećajem za dečiju dramu, na originalan, superkarafradželistikčan način. I to ti niko ne može osporiti. Kao i činjenicu da je superkarafradželistikekspiralidoušes neprolazan fenomen, za razliku od prolaznosti onih koje si imenom, prezimenom i nadimkom podržao (a i onih drugih koje nisi).

Nažalost, i za razliku od tebe, poštovani Branko, koji si tako nesmotreno poklekao pred iskušenjem prolaznosti.