Ozna i uštipci

Tako, u izvesnom smislu, izgleda da je ondašnja narodna milicija u plavo-belim „stojadinima“ (i „fićama“) daleko efikasnije uterivala strah u kosti kriminalcima nego što to čine današnje jedinice nindža-specijalaca u blindiranim džipovima. Ili je tu jedino reč o specifičnom duhu vremena skopčanim s ekskluzivnim društvenim miljeom. Uzmimo slučaj Odeljenja za zaštitu naroda. Ozna koja sve dozna (kako bi to poetski rekao Oskar Davičo), čak i nakon transformisanja u Upravu državne bezbednosti, nadzirala je isključivo određeni tip ljudi – potencijalne disidente i proverene protivnike režima. Danas se otprilike prisluškuju svi odreda (i bez nekog logičnog reda) – što bi valjda trebalo da predstavlja ogledalo demokratičnosti našega društva.

Svojevremeno je jedan duhoviti kritičar novih posleratnih vlasti prokljuvio da ga prati Ozna. Ne bude lenj već se jednog jutra iznebuha, sa vanglom punom uštipaka, uputi agentima koji su disciplinovano dreždali na trotoaru s druge strane ulice. „Samo se vi drugovi poslužite, ispržiće moja Ruža još toga“. Zbunjeni tipovi u kožnim mantilima najpre se zgledaše, zatim se smeteno zahvališe na uštipcima dok gostoljubivi kritičar neku godinu kasnije dobi od režima na dar pun pansion na jednom egzotičnom jadranskom ostrvu (nije Mamula). I tako. Čovek otide kao turista, a vrati se nakon izvesnog vremena kao isposnik – preplanuo i mršav. Ko zna, može biti da je na povratku kući čak i prekonačio u nekom samoupravnom parku bivše domovine, probudivši se ujutru sa svim dlakama na glavi.

Danas zbog kritike režima nećete dobiti kartu do egzotičnog ostrva (što je svakako civilizacijski iskorak), ali zato – čik – pokušajte da prespavate u parku. Takođe, danas ne morate kritikovati režim da bi vas država nadzirala. Na koncu, današnje Ozne tačno znaju ko priprema uštipke za doručak, a ko se baca na makrobiotiku. I sad se logično nameće pitanje kako to da evo upravo ovog trenutka obitavamo u demokratski naprednom, a istovremeno nadziranom društvu unutar kojeg se transparentni građanin ne oseća baš najsigurnije. (Obratite pažnju na naprasnu popularnost Fakulteta bezbednosti za razliku od nekadašnje „popularnosti“ Fakulteta odbrane i zaštite.)

Odgovor bi zapravo mogao da čuči u tzv. kulturi straha koja po svemu sudeći predstavlja bitan deo duha vremena sadašnjeg. U tom smislu je skandinavski filozof Laš Svensen verovatno u pravu kada tvrdi da je strah važan politički resurs vlasti. Naime, „kada ideologije više nemaju privlačnu moć, strah je jedno od najboljih sredstava u političkom diskursu“, piše Svensen u Filozofiji straha. Drugim rečima, strah od nevidljivog neprijatelja (šta god pod tom nevidljivošću podrazumevali), koji je permanentno serviran odozgo, čini da država samoj sebi dodeljuje legitimitet da nadzire vlastite, a u slučaju globalnog Ujka Sema, i tuđe građane. Uostalom, zapitajte se zbog čega je hladnoratovsko razdoblje obeleženo izmaštanim likom tajnog agenta 007 alias Džejmsa Bonda, a ovo naše doba manje spektakularnim junakom od krvi i mesa – Edvardom Snoudenom?

Ozna, odnosno Udba, odnosno KOS, gotovo su Cijini vršnjaci. Prve je naoko pregazilo vreme, dok se Ujka Semova sestričina u međuvremenu razgranala po zemljinom šaru čineći jedan od stubova ovovremenog sofisticiranog totalitarizma. Na lokalu je stvar komplikovanija. Pogledajmo Srbiju. Duh Ozne prerušen u ruho Udbe lebdi privatnim i javnim prostorom, dok u isto vreme autocenzure pršte kao uštipci u dobrano nauljenom tiganju. Sofisticirano da sofisticiranije ne može biti.