Pank u Kosjeriću

Paradoks celog slučaja sastoji se u tome što bi one verovatno bile odlikovane najvišim državnim odličjima da su se, recimo, pomolile za Putinovo zdravlje i dug boravak na vlasti. Ali nisu. Da jesu, ne bi to imalo ama baš nikakve veze sa pankom čija se suština i dalje ogleda u buntu. Dakle, jedina krivica ruskih pankerki je što su se ljubazno obratile Bogorodici sa molbom da Putina isprati sa vlasti – ništa više od toga. Usledila je, međutim, oštra reakcija nadležnih organa u najsvetlijoj tradiciji Staljinovog realsocijalizma, što je (suprotno očekivanjima) vinulo Pusi rajot u orbitu planetarne popularnosti.

Tako je prašnjava i paučinom prekrivena figura disidenta ponovo iskočila u prvi plan. Ovoga puta u vidu tri omladinke koje su se, umesto da bubaju filozofiju klasika marksizma, opredelile za politički credo Pistolsa i Kleša. Ali ruku na srce i sistem je dao nemerljiv doprinos. Jer da se sličan performans odigrao u Americi, da se tamo neki ženski pank trio pomolio u nekoj baptističkoj crkvi da Obama ode sa vlasti, reakcija sistema bi najverovatnije izostala ili bi u najgorem slučaju bila plasirana u humorističkom ključu. Barak bi verovatno izveo odgovarajući predsednički skeč sa širokim osmehom i kažiprstom uprtim u televizijsku publiku (kao Šejn pre nego što će opaliti iz revolvera); Kamere bi sve to lepo zabeležile dok bi snimak neprekidno cirkulisao svetom kao interesantan prilog na kraju nacionalnih Dnevnika; Kritika antisistemski orijentisanih pankera bila bi na kraju u celosti apsorbovana infotejmentom. Tako to rade Ameri – osvedočeni majstori amortizovanja društvenopolitičke kritike kroz zajebanciju. Rusi ih vrlo nespretno prate u toj disciplini, što se jasno vidi iz Pusi rajot afere.

A ova je (afera) ako ništa drugo dovela u pitanje najmanje dva rasprostranjena stereotipa. Prvi, da je pank odavno mrtav. Marija A., Nadežda T. i Jekaterina S. pokazale su da nije, već da je suprotno od toga i te kako funkcionalan naročito u otvoreno autoritarnim sistemima. Drugi, da pankeri neizostavno moraju da izgledaju kao demoni iz drugorazrednih talijanskih horora. Naprotiv, pomenute pank dame komotno mogu proći kao postmoderne komsomolke, što je opet dokaz da je pank po šablonu najobičnija forma bez sadržaja. To me podseti na jedan događaj iz polovine devedesetih.

Pozno je leto. Deset i deset izjutra. U kupeu brzog voza za Bar samo neka žena sa dvoje male dece i ja. Nagoveštaj komfornog putovanja bez standardnog lomatanja u punom kupeu. U Rakovici, međutim, upada poveća grupa mlađanih pankera i pankerki koji se odmah raspoređuju po sistemu troje ljudi jedno sedište. Kupe odjednom postaje prenaseljen i da nevolja bude veća – ispunjen zadahom piva. Posvuda čiroki frizure obojene fluorescentnim bojama – pretežno zelenim i crvenim, probušeni nosevi, uši i obrve ponegde i običnim zihernadlama. Kilogrami bižuterije (posrebreni lanci i prstenje sa motivima lobanje), martinke i spitfajerke, poneki kožni mantil od deke iz OZNE. Ona žena preko puta balansira na ivici nesvesti očigledno uplašena za svoju nejač. Dečica s druge strane ozarena iznenadnom pojavom pitoresknih likova iz crtanih filmova. Pitam gde idu, nadajući se da neće baš na kampovanje u Buljarice, pošto bi to garantovalo deprimirajućih dvanaest-trinaest sati u položaju sardine. Na sreću pankerka sa zelenim frizom, crnom šminkom oko očiju i lancem napravljenim od otvarača sa limenki reče da idu u Kosjerić na neki koncert pod otvorenim nebom. I taman sam pomislio kako pank definitivno nije mrtav kad se iz desetine klinačkih grla zaoriše stihovi: „i tebe sam sit kafano“. Ko na ekskurziji. Nikad nisam saznao ko je to svirao na livadi kraj Skrapeža.