Pankeri iz sajber kasabe

Između ostalog, Senet na jednom mestu piše o nastajanju londonskih trgova nakon velikog požara iz 1666. godine. Na zgarištima bi namenski nicali prostori prekriveni grmljem i drvećem, a onda bi ljudi oko tih zelenih „oaza“ podizali kuće, dućane, zanatske radnje i krčili ulice. Ispada zapravo da su ruralni trgovi determinisali razvoj urbaniteta u svom neposrednom okruženju. Danas ovu, naizgled paradoksalnu, ulogu preuzimaju tzv. hramovi potrošnje. Elem, „posadi se“ usred neke nedođije velelepni hipermarket koji ubrzo izazove fenomen galopirajuće urbanizacije u radijusu od deset kilometara. Na stranu što sama „samoposluga na steroidima“ brzinom svetlosti postaje epicentar društvenog života.

Ukratko, danas su na sceni procesi koji sasvim izokreću smisao sedamnaestovekovnog trga. Onog koji prema Senetu nije imao funkciju višestruke razmene. Tako savremeni zeleni trg usred urbanog pejzaža na koncu lako postaje meta tržnog centra. A budući da se tržni centar odavno vaspostavio kao simbol našeg (post)modernog doba, takav scenario mogao bi se očekivati bilo gde i bilo kad.

Ovih dana i bakute na beogradskim pijacama znaju (mada ozbiljno uzdrmane Putinovim razvodom) da su nemiri u Turskoj počeli kao reakcija na seču drveća u parku Gezi. Iako se većina ljubitelja TV novela u Srbiji radije zanima za protestni angažman Halita Ergenca, alias Sulejmana Veličanstvenog nego li za društvenu pozadinu planirane gradnje šoping centra na trgu Taksin u Stanbolu, evidentno je da situacija u Turskoj izaziva pažnju u Srbiji. Ovdašnji analitičari, za razliku od bakuta na pijaci, uporno tragaju za uzrocima nemira u Turskoj, što je nekako sasvim u redu, ali pod uslovom da tom prilikom metodološki pogrešno ne izmešaju povode sa uzrocima. Danas bi im takvu pogrešku teško oprostio bard jugoslovenske sociološke misli Vojin Milić. Povod je (za razliku od uzroka) manje bitan faktor koji jedino olakšava stupanje skrivenih uzročnih činilaca u otvoreniji oblik delovanja.

Nije stoga protest protiv izgradnje šoping centra na trgu Taksin uzrok nereda u Turskoj, još manje je to seča stabala u Gezi parku. To su samo povodi s dramatičnim početkom. Uzroci su pre skopčani sa onim „Senetovim“ kosmopolitskim čovekom koji se (oporavljen) buni protiv neoliberalnog potrošačkog društva. A to je već poruka koja prevazilazi granice Turske s obzirom na to da u startu nosi klicu univerzalnog u sebi. Ništa čudno budući da dopire iz srca Ataturkovog modernizma. Uostalom, pročitajte Pamukov „Muzej nevinosti“.

U međuvremenu, „Sulejmanova“ protestna majica sa likom Džimija Hendriksa dosta govori o karakteru samih protesta u Turskoj. Kao što pojava odeće od muslina (imate to kod Seneta) dosta govori o karakteru francuskog društva nakon Buržoaske revolucije. Takođe, priličan broj turskih omladinaca u „puma“ patikama (oštrijem oku neće promaći po koja „starka“) dovoljno govori o modernističkom karakteru turskog bunta? A tamo gde ima bunta ima i panka. Gde je pank, tu su Kleš i Džo Stramer.

Nije teško pretpostaviti kako bi se frontmen Kleša (inače rođen u Ankari) odredio prema protestima u Turskoj. Pogotovo ako se zna da za života nije baš ljubio autoritete i da je prezirao potrošačko društvo. Upravo ono protiv čega se trenutno buni moderna turska mladež. Možda bi ih Stramer video kao moderne pankere iz nekakve sajber kasabe. Inače, upravo na današnji dan pre ravno trideset i jednu godinu osvanuo je Rock the Casbah. Poslušajte ovu pesmu još jednom – pre nego što shvatite kako kasaba zapravo predstavlja metaforu unutar globalnog poretka. Neopankersku, da se razumemo.