Par sati mozga na otavi

Neko s pravom reče kako Evrosong svake godine postaje sve tanji (u muzičkom smislu), a da je ovogodišnji nekako posebno tanak. Da ne bi Nine i Dina, što bi rekli zapadni Balkanci iz jugoistočne Evrope, mrka kapa. Jer ove godine nije bilo ni hitova ni naročitih koreografskih akrobacija. Ponajmanje muzičkih inovacija. A zna se da spektakularna koreografija na stejdžu, koji je ove godine delovao startrekovski impresivno, često ume da nadomesti lošu numeru. Ili da iščupa očajan aranžman. Kao što muzička inovacija zna da sablazni u pozitivnom smislu. Još je Piter Tauzend iz grupe Hu tvrdio da često ne uspeva da odsvira note koje „drži“ u glavi pa ih stoga zamenjuje scenskim trikovima. Šta tek reći za evrovizijske izvođače koji poslednjih godina izranjaju iz klavira, hodaju na štulama ili izigravaju monstrume ne shvatajući, zapravo, da u jednostavnosti čuči ideal. Jeste da je prošlo vreme statičnih interpretacija u stilu „na morskome plavom žalu“, ali se i danas provuče poneki duet a la Slađana i Dado (svojevremeno ih Kalember i Izolda pretekli sa „Ćao amore“), što sa aspekta peglanja nostalgije i nije tako loše. Doduše, evrovizijske inovacije se danas, pošteno govoreći, uglavnom svode na modne kreacije. Stajling što bi se reklo. Međutim, i tu se ponekad desi čudo. Na primer onaj evrosongovski stajling Bebi Dol s početka devedesetih tek se sada ovaploćuje u spotovima Lejdi Gage. Nasuprot tome (šire gledajući) ništa se novo u muzičkom smislu nije desilo još od kad se Džimi Hendriks usred jedne iscrpljujuće solaže okrenuo prema pojačalu i otkrio distorziju. Dobro, ono fuzionisanje sintisajzera i ljudskog glasa koje je svojevremeno lansirala Šer, a kod nas do iznemoglosti forsirao Čeda Čvorak, vuče korene još iz Štokhauzenovih muzičkih eksperimenata tokom pedesetih. Ali što se Evrovizije tiče, „Korni grupa“ se i dalje nalazi ispred vremena budući da komplikovani aranžmani, poput onog „Moja generacija“, još uvek ne piju vodu na Evrosongu.

Sociološki posmatrano Evrovizija jeste popkulturni fenomen par excellence. Putujući karavan koji se svake godine seli iz zemlje u zemlju materijalizujući tokom tri festivalska dana ono „pesma nas je održala“. Dok s fenomenološkog aspekta sasvim solidno funkcioniše notno prevladavanje prošlosti. Jer koliko god da u stvarnosti postoji animoziteta između Srba i Hrvata ili Rusa i Ukrajinaca – kad dođe red na evrovizijsko glasanje situacija se iz fundamenta menja. S obzirom na to da se tada „da komšiji crkne krava“ privremeno transformiše u „daj komšiji deset il' dvanaest poena“. Zanimljiv je i elitistički podtekst Evrosonga budući da zemlje velike petorke direktno idu u finale? Time je, kažu kritičari, narušena evropska ideja jednakosti u smislu jednakih početnih šansi unutar evrosongovske utakmice. Time se, kažu, forsira evrovizijska diskriminacija zemalja u razvoju. Ali ko još o tome razmišlja u kontekstu hleba i igara? Pre se, ako hoćemo pravo, radi o pozitivnoj diskriminaciji kojom se evrovizijske zemlje kvinte štite od najezde nas muzičkih varvara koji glasamo jedni za druge. Uostalom da nema takve predostrožnosti čak ni Enrike Iglesijas ne bi uspeo da overi evrosongovsko finale.

Ispada, dakle, da je ona naša Jugovizija (održavana s prekidima od '61. do '92) ipak predstavljala Evroviziju u malom. Čak je u koječemu i nadilazila. Osam TV centara, brojni članovi žirija (jedne godine njih četiri stotine), rotiranje domaćinstva od beogradskog Doma sindikata preko opatijske „Kristalne dvorane“ do prištinskih „Bore i Ramiza“. Super liga izvođača od kojih nas neki legendarni nikad i nisu predstavljali u Evropi. Podatak da to nije pošlo za mikrofonom Đorđu Marjanoviću, Oliveru Dragojeviću ili Draganu Stojniću, Miši Kovaču ili Arsenu Dediću govori o mnogo čemu. Ne samo o kvalitetnoj konkurenciji i žirijskoj nepristrasnosti (i onda je bilo nameštaljki, falša i urgencija). Pre će biti da je odgovor u tome što ondašnji radni ljudi i građani nisu posedovali mobilne telefone, pa samim tim nisu bili u mogućnost da odlučuju o svojim favoritima. Uostalom zar bi „Džuli“ imala šanse pored „Sitnije, Cile, sitnije“ da je SMS radio te '83. u Novom Sadu? Bilo kako bilo visok stepen jugovizijskog interpretatorskog šarenila još uvek nije dostignut na modernoj evrovizijskoj sceni. Impresivni raspon izvođača od Nedžada Salkovića do „Vampira“ govori više od reči. Jer kad na jednom muzičkom takmičenju mikrofone ukrste Mišo Kovač, Lepa Brena i „Indeksi“, to onda nije ništa drugo do krucijalni dokaz avangarde muzičkog „multikulturalizma“ na ovim prostorima. Ipak, i onda je kao i sada funkcija lakih nota ostala (uvijek) ista. Par sati mozga na otavi kraj malog ekrana. Sve dok lake note ne pređu u tešku svakodnevicu.