Pare nisu problem

Ne radi se tu nužno o nonšalantnim posmatračima etatističko-troškadžijskih zbivanja. Mnogi su unutar glasačke mašinerije nepovratno indoktrinirani filantropskim maksimama tipa „nek košta šta košta“, što ide uz onu samoubilačku „kud puklo da puklo“. Upravo ih takav pristup nagoni da pitanju državne kase (i vladajuće političke klase) prilaze sa apstraktnije (finansijsko-antropološke) strane, što je uvek teži put. Uostalom, svako se, hipotetički gledano, može latiti Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja i priupitati vladu sve u vezi s cenom nekih njenih aktivnosti. Tako se, gledano još malo hipotetički, obrazuje odgovorno građanstvo kadro da permanentnom radoznalošću pritiska one „gore“ u smeru odgovornijeg delanja. Jer, odgovornost mora biti pravilo, a ne izuzetak, kaže Rodoljub Šabić, poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti.

Bilo kako bilo, izgleda da ovde pare nikad nisu predstavljale problem. Pogotovo ne unutar (kano klisurine) postojane klase političkih radnika. Tu para nikad nije smelo (i nikada ne sme) da zafali, jer se nikad zapravo ne zna kada nešto ili nekoga treba podmazati. Dešava se stoga da politički radnici, a da toga nisu sasvim (klasno) svesni, često preokrenu mudri ekonomistički aforizam, inače poprilično ukorenjen u narodu: „pare nisu problem – para nema“. Tako ispada da naši vrli politički radnici imaju para, mada zapravo deluje kako ih uopšte nemaju, ali da im one (pare) često predstavljaju problem. Dakle, pare su problem – para ima! „Slučaj Dominik Stros-Kan“ plastično ilustruje ovu zavrzlamu. Vučić bi recimo iskusnog Francuza rado video u ulozi savetničkog centarhalfa, ali postoji jedan manji problem – naime, vladi navodno nedostaju izvesni elementi kupovne moći, a u vezi s realizacijom ovakvog jednog, komotno bi se moglo reći, bombastičnog transfera. Jer varaju se oni koji smatraju da bi se dolazak druga Đembe u Humsku mogao meriti sa potencijalnim dolaskom Stros-Kana u Nemanjinu. Tako bi se, prema priznanju prvog potpredsednika vlade, dalo zaključiti da pare za Stros-Kana nisu problem, već da para jednostavno nema. Stvar ne menja ni činjenica da situacija (u prenesenom značenju) manje podseća na onu kad je Kristijano prelazio iz Mančestera u Real, a više na Krespov prelazak iz Parme u Lacio. Šteta, jer ko zna šta bi pomenuti stručnjak za ekonomiju, propali kandidat za predsednika Francuske i lečeni neoliberal (Kan ne Krespo), učinio po pitanju uzdizanja posrnule srpske ekonomije. Na sreću, prošla su vremena socioekonomskih eksperimenata u vidu antisocijalnih „šok terapija“, koje su izvesni ekonomski savetnici tipa neoliberalnog Džefrija Saksa sprovodili širom globalnog sela. Prohujale su tako četiri decenije od Saksove savetodavne šok terapije u Južnoj Americi (Čileanci se još uvek oporavljaju), i valjda čitava decenija od kad je Boži Đeliću palo na pamet da tog istog Džefrija dovede u Srbiju – razume se, u svojstvu ekonomskog savetnika. U međuvremenu, Saks se odrekao neoliberalizma (gotovo kao Dačić Obradovića), i uzgred se pokajao zbog nekih svojih mladalačkih grehova, što ama baš nikakve veze nema s tim što je i Stros-Kan postupio slično, doduše unutar evidentno drugačijeg etičkog konteksta.

Interesantno je, s druge strane, to što se ideja o stranim savetnicima u izvršnoj vlasti Srbije ciklično ponavlja, pa bi se čak dalo zaključiti da idejni kontunuitet vlasti od 5. 10. do danas nije preterano narušen. Barem ne u segmentu ideje uvoza inostranog savetničkog kadra. Elem, možda se ovih dana, pored imena novih ministara u rekonstruisanoj vladi, pojavi i neko zvučno ime sa strane. Pare ionako predstavljaju najmanji problem.