Sve je već snimljeno u Holivudu, tom „umetničkom kanceru kosmosa“ kako ga naziva bit-pesnik Bob Kofman. A ako je sve već snimljeno, nameće se pitanje šta će se ubuduće snimati, bogati? Bez obzira na uzlet 3D tehnologije, činjenica je da se mnogi holivudski žanrovi gase ako se već nisu ugasili. Vestern je po svemu sudeći okončan sa filmom „U tri i deset za Jumu“ gde su Rasel Krou i Kristijan Bejl pokazali kako se staje uz rame Kupera i Lankastera. Odzvonilo je i tzv. skrubol komediji budući da se „njom“ bave osrednji reditelji muzičkih spotova po estetici bliži Ed Vudu nego Hauardu Hoksu.

Slično je i sa ljubavnim melodramama koje danas ne prelaze nivo srceparajućih limunada. Psiho-trileri su takođe na ledu, jer je publika zasićena sličnom tematikom iz raznoraznih forenzičarskih TV serija. Šta tek reći za filmove katastrofe i njihov apokaliptični podžanr? S druge strane horor uglavnom opstaje zahvaljujući rimejkovima (ponovno snimanje nekog filmskog klasika) i franšizama (prerastanje filma u seriju). Naime, pošto je sve od „Teksaškog masakra motornom testerom“ pa do „Predskazanja“ iznova snimljeno i pošto su filmovi poput „Noći veštica“ i „Petka trinaestog“ odavno dostigli nivo španskih serija, neinvetivni „kancer kosmosa“ dosetio se da rimejk nakalemi na franšizu, pa je tako nastao plagijat „Strave u Ulici brestova“, filma koji je Ves Krejven svojevremeno snimio bez namere da postane prvi deo potonjeg serijala. Još je besmisleniji potez mešanja franšiza koji jasno potkrepljuje tezu da holivudski producenti ne izbegavaju teške opijate. Prisetimo se takvih celuloidnih sunovrata kakvi su dvoboj između Džejsona („Petak trinaesti“) i Fredija („Strava u Ulici brestova“) ili onog između Predatora i „Osmog putnika“. (Inače, nakon dva dela „Predatora“ u kojima dominiraju Arnold Švarceneger i Deni Glover i nakon dva dela međurasnog sukoba Predatora i Tuđina, u najnovijem „Predatoru „ nabildovani Edrijan Brodi pokušava da nadmaši Švarcenegera iz prvog dela što je podjednako besmisleno kao i eventualno Švarcenegerovo briljiranje u ulozi jevrejskog pijaniste u okupiranoj Poljskoj). Što se akcionog žanra tiče on će verovatno trajati dokle god Dorf Lungren i Džet Li budu u stanju da šamaraju bokserske vreće. Inače, ovaj žanr se trenutno temelji na trendu okupljanja akcionih zvezda „pod jednom šljivom“ („Plaćenici“, 2010). Naime, Stalone je odustao od „rimejkovanja“ Rokija i Ramba i odlučio se za kompleksniju varijantu „žigosanih“, što bi u perspektivi moglo da posluži kao recept za revitalizovanje holivudskog ratnog filma koji se nakon tema iz Drugog svetskog rata i Vijetnama zakopao u iračko-avganistanskom pesku. Zamislimo uostalom rimejk „Dvanaest žigosanih“ u kojem između ostalih igraju Arnold Švarceneger, Silvester Stalone, Stiven Sigal, Brus Vilis, Kurt Rasel i Čak Noris, inače pored Bate Živojinovića, najveći celuloidni sin naših naroda i narodnosti. Ruku na srce, scene u kojima bi Majkl Dudikof i Vesli Snajps umesto talibana lemali Švabe opremljene šlemovima i šmajserima, delovale bi u najmanju ruku anahrono čak i holivudskim producentima navučenim na krek. Uostalom, slično bi se dogodilo i sa teško zamislivim pokušajem revitalizovanja partizanskog žanra preko ponovnog snimanja narodnooslobodilačkih klasika Hajrudina – Šibe Krvavca i Veljka Bulajića.

Anđelina Džoli planira da na razvalinama „jugoslovenskog vesterna“ režira (anti)ratnu ljubavnu priču iz poslednjeg rata. Takođe i da osveži međuetničku glumačku saradnju na ovim prostorima. Nekada je to lako polazilo za rukom Šibi Krvavcu i Veljku Bulajiću koji su na raspolaganju imali glumački multinacionalni drim tim predvođen Batom i Ljubišom (Srbija), samo u „Bombašima“ prepolovili brojčano stanje Vermahta. Slede Ratko Polič (Slovenija), Boris Dvornik, Fabijan Šovagović, Relja Bašić (Hrvatska), Zaim Muzaferija (BiH), Boro Begović (Crna Gora), Petre Prličko (Makedonija), Bekim Fehmiu, Faruk Begoli (Kosovo i Metohija) kao i međunarodne snage Jul Briner, Ričard Barton, Orson Vels (SAD), Sergej Bondarčuk (SSSR). I mada su Srbi odavno prisvojili ćerku legendarnog Džona Vojta prozvavši je od milošte Anđa, kolektivna bojazan da bi joj se mogla omaći realizacija još jednog antisrpskog filma (šta to ona tamo sa Silajdžićem mulja?), eskalirala je u istorijskom NE kojim je gazda ružičaste televizije zakatančio bilo kakvu buduću saradnju sa legendarnom Larom Kroft. Na stranu to što je i dosadašnje zapadno portretisanje Srba išlo prilično traljavo, neautentično. Setimo se priče Klajva Barkera koja se dešava na Kosmetu u nepostojećem srpskom gradu Popolcu i „autentičnog“ Srbina po imenu Vaclav Jelovšek. Ili, pak, video igrice („Grand Theft Auto“) u kojoj dominiraju srpski kriminalci Niko Belić i Florijan Kravić. Autentično, nema zbora.

Da li će „partizanka Anđa“ uspeti da revitalizuje Šibu i Veljka? Da li će uspeti da osvoji Oskar za love story iz balkanskog vilajeta? Da li će snimiti antisrpski film? Ili antihrvatski? Ili antibošnjački? (Rade Šerbedžija tvrdi da neće!) Bitno je, završimo jeftinom poezijom, da nas Džoli izgleda iskreno voli. Sve nas, iz balkanskog bureta.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari