Patriotska farbanja

Zapljusnu nas između ostalog zveketom oružja kako bi nas (eto) podsetili da živimo na trusnome Balkanu, što (valjda) znači da trebamo jesti šmajsere i bojeve glave i navlačiti maskirna odelca, kad god to onima gore padne na pamet. I krenuti orno u rat za više ciljeve – i to u vremenu kada se viši ciljevi redovno svode na profite stranih investitora i domaćih oligarha.

Moluju nas pričama o velikim Albanijama (a ti projekti nisu od juče), umesto da javno raspravljaju o oživljavanju poljoprivrede i sprečavanju rasprodaje državnog zemljišta. Patriotski nam sole pamet kako će se odlučno suprotstaviti bilo kakvom ataku na Srbiju (ali preko topovskog mesa običnih smrtnika), umesto da sprečavaju uvoz genetski modifikovanih proizvoda i fuš robe.

Novi-stari kadrovi vladajuće koalicije leškare u mekanim foteljama javnih preduzeća, trude se da vlastitu decu pošteno iškoluju na soroševskim i ostalim belosvetskim fakultetima, i naivnom narodu uzgred prodaju priču o novim kosovskim bojevima u kojima će glavne role tumačiti (a ko drugi nego) podmlaci ovdašnjih radnika na lizing. Uostalom, zar nije indikativno da se ratničkim (umesto radničkim) temama ponajviše bavi ministar rada, socijalne politike i zapošljavanja! Pa ko onda tu koga farba? Vlast nas ili mi jedni druge?

Oko čega Beograd i Priština pregovaraju ako je Priština sastavni deo Srbije? Nedvosmisleno to piše u Ustavu, a i lepo se vidi na geografskoj karti za vreme prezentacije vremenske prognoze na „javnom servisu“. Istovremeno, „javni servis“ predstavlja servis evropske Srbije, dok Evropa (pardon, potkupljiva birokratija Evropske unije) očito ište priznavanje KiM-a – što se lako može spaziti na Haradinajevom primeru. Američko-evropski lobisti dovršavaju posao započet 1999. godine, dok ovdašnje pedesetpetoprocentne vlasti pozivaju da sa evropskog puta ne skrenemo. Pritom, nemaju ideju kako da razgovaraju sa albanskom stranom i na koji način da predriblaju lobistu Vokera. (Potonji bi čak mogao postati ključna četka u farbarskim radovima koje ovdašnja vlast izvodi na mentalnoj fasadi naivnog naroda).

Voker se prvi put pojavio u vreme kada je aktuelni premijer-predsednik još uvek funkcionisao kao golobradi ministar za informisanje u vladi Marjanović Mirka, a aktuelni ministar spoljnih poslova delovao kao portparol Milošević Slobe. S tog aspekta gledajući, i jedan i drugi pripadnik vladajuće osovine morao bi, ponaosob, snositi deo odgovornosti za nesprečavanje Vokerovih ranih radova koji su doveli do zaprašivanja Srbije osiromašenim uranijumom. (Nalazili su se na nimalo beznačajnim položajima unutar sistema – pa su mogli nekako svrsishodnije delovati). Sada, kada im se Voker vraća kao avet prošlosti, čikajući ih da po drugi put stanu na istu grabulju (od čega bi oko poplavelo jedino građanima Srbije) – oni nemaju jasnu strategiju šta kompromisno činiti povodom Kosova, a istovremeno ne mantrati o srcu Srbije pred kamerama ili zveckati oružjem (sa bezbedne udaljenosti). Stoga im jedino preostaje da nastave sa patriotskim farbanjima domaćih glasača (a na štetu sopstvenog življa na KiM, socijalne i populacione politike), odnosno sa udarničkim podilaženjima stranim mecenama i slepim verovanjima u paternalizam tradicionalnih prijatelja (intereždžija).
Na sreću, naši vrli rukovodioci ne gaje luzersku filozofiju ratom opijenih jastrebova. Evoluirali su kao političari, u inat protivnicima Darvinove teorije, i zasigurno nešto naučili za proteklih gotovo dvadeset godina.

Naime, teško će dopustiti da još jedared nasednu na Vokera. Zapravo, sva je prilika da će se poslužiti upravo njegovim lobi oružjem. Prethodno će iz vlastitih redova otpustiti armiju partijskih savetnika, botova, levih i desnih smetala, izmišljenih činovnika iz izmišljenih agencija…, i tako štekovanim novcem obezbediti Srbiji tim vanserijskih (jenki) lobista koji će načisto prefarbati Vokera… Ehm, da nije ove proklete farbe na kraju, gde bi nam samo kraj bio.