Pauci s marsa

Na stranu Đoković pre i Jarinje posle toga. Čini se zapravo kako se Srbija polagano ali sigurno pretvara u nekakvog etatističkog Forest Gampa. (Kategorija koja u političkoj teoriji dolazi nakon Levijatana i Behemota.) Jer šta god da se desi u globalnom selu to automatski, nekakvim čudesnim nitima, biva povezano sa nama. A na opštu radost poklonika srpskog geocentrizma. Na primer ludak pobije osamdeset ljudi u Norveškoj i posle toga da izjavu kako ga je između ostalog bombardovanje Srbije inspirisalo (ili nešto u tom smislu) da krene u odlučujući obračun sa islamizmom, multikulturalizmom, marksizmom i ko zna kakvim još sve ne “izmom”. Sve to, gle čuda, garnirano skandinavskom fasciniranošću Radovanom Karadžićem i markiranjem Srbije kao glavne poluge u krstaškom ratu protiv islama. I eto za tren oka Srbije u centru pažnje svetskih medija. Sad, manje je strašno to što se posle osvajanja salatare i Đokovićevih individualnih podviga ova zemlja pominje u ovakvom jednom kontekstu. Zar je uostalom kriv Selindžer što je svakom drugom američkom ubici omiljena knjiga “Lovac u raži?” Daleko je strašnija mogućnost da se među nama nalaze oni koji se iskreno ponose činjenicom da se jedan masovni ubica (al’ Norvežanin, brale) bavi glorifikacijom Srbije. Da ne pominjemo sve one koji dele Brejvikove poglede na svet. Zbog toga je potez javnog servisa sa uglavljivanjem “Otpisanih” u letnju TV šemu pun pogodak. U smislu socijalizacije naravno, iako bi neko možda dodao kako se zapravo radi o nekakvoj anahronoj indoktrinaciji.

Ali vratimo se vezi između Srbije i aktuelnih (svetskih) zbivanja. Primera radi u nekim drugim okolnostima smrt Ejmi Vajnhaus, kao svojevremeno smrt Dženis Džoplin, imala bi slabih dodirnih tačaka sa Srbijom. Ovako stvari stoje malo drugačije, i to iz najmanje dva razloga. Prvi je taj što je, kako će se ubrzo ispostaviti, početak kraja mlade britanske pevačice po svemu sudeći otpočeo upravo u Beogradu. Drugi, jer umalo kao država ne uputismo oštru protestnu notu američkoj ambasadi zbog komičarke koja nam prilično stereotipno skresa povodom Ejminog kalemegdanskog debakla. Doduše, sada pojedini posetioci tog sada već čuvenog koncerta, a koji po njegovom završetku nisu rezignirano bacili ulaznicu u kantu za đubre, žive u nadi da će debelo unovčiti parče papira sa imenom Vajnhausove. Ako ne lično oni, a ono bar njihovi (pra)unuci. I tu, čini se, prestaje svaka veza između Srbije i pokojne pevačice.

Ali krenimo dalje. Čin hapšenja najpre Mladića a potom i Hadžića doveo je do okončanja haške priče, ali i do katapultiranja Srbije u prvi plan svetskog medijskog spektakla. Samim tim bila je očekivana produkcija spektakularnih i uglavnom manje bitnih detalja. I stvarno, ako je u prvom slučaju akcenat bio stavljen na jagode, u drugom je to bio Modiljani. Na nesreću ili sreću veoma zgusnut raspored medijskog senzacionalizma na jednom mestu doveo je do toga da priča o Modiljanijevoj slici, kao ključnom detalju u Hadžićevom hapšenju, bude skrajnuta u treći plan. Ili je došlo do zamora materijala ili do prezasićenosti publike unutar društva spektakla. Bilo kako bilo tek u zadnji čas je izbegnuta mogućnost da neko okvalifikuje Srbiju kao, recimo, zemlju Hadžića i Modiljanija. Po uzoru na Reja Bredberija, pisca naučne fantastike koji je svojevremeno okarakterisao Ameriku kao zemlju Rembranta i Diznija. I taman kada je trebalo valorizovati pozitivnu medijsku sliku zemlje nakon definitivnog okončanja saradnje sa Hagom, dogodilo se Jarinje. Scene u kojima Srbi pale policijski punkt, u stilu grčkih anarhista iziritiranih produženjem radne nedelje, predstavljaju autogol u nadoknadi vremena. Autogol koji u ogromnoj meri ruši tek uspostavljeni pozitivni imidž Srbije i koji dodatno otežava inače tešku situaciju kosovskim Srbima. U tom kontekstu se i Nektarovo preuzimanje Fruktala trenutno meri aršinima događaja od drugorazrednog značaja. Iako bi srpski prodor u Ajdovčšinu trebalo da predstavlja prvorazredni fenomen. Kladioničarskim jezikom rečeno prelaz iz dvojke u keca.

Zato je, izgleda, još jedino misteriozna paučina koja prekriva beogradske kajsije kadra da nas vrati na svetska medijska vrata. U najpozitivnijem smislu, razume se. Kao zemlju koju su počeli da posećuju pauci s Marsa. Do narednog teniskog turnira. A Marsovci su valjda ponovo u modi. Još samo kad bi Bouvi opleo Zigija na stejdžu u Guči.