Periferizacija i niklovanje

Razlika je u tome što se tamo „gore“ umesto termina periferizacija koriste dosta blaži pojmovi, recimo, „kapitalne investicije“ iliti „strana ulaganja“. Po tome se predstavnici ovdašnjih vlasti ne razlikuju previše od „kolega“ u drugim belosvetskim periferijama.

Suština je u sledećem. Akcija mobilnog kapitala koji neprestano traga za mestima koja mu garantuju efikasnu oplodnju izaziva reakciju „periferista“ koji se međusobno utrkuju u njegovom privlačenju. Jedni to čine jeftinom radnom snagom i labavim radnim propisima; drugi, eliminacijom radničkih sindikata; treći, prigodnom (ljubi je kapital) poreskom politikom; četvrti, degradacijom socijalne politike; peti, reciklažom štetnog materijala; šesti, skladištenjem đubreta iz razvijenog „centra“; sedmi, eksploatisanjem prirodnog bogatstva sa propratnim uništenjem vlastitog ekosistema i zdravstvenog stanja stanovništva.

S aspekta mobilnog kapitala, idealno je kada periferija iskombinuje najveći broj navedenih taktika što joj definitivno obezbeđuje titulu „banana republike“ ali, što je važnije, i pobedu nad rivalima u trci za kreiranje što povoljnijeg ambijenta za investiranje. U tom smislu, kada državna birokratija kaže da je nezaposlenim švaljama u Srbiji bolje da za 200 evra mesečno šiju gaće za „Dolče&Gabanu“, mesto da se kod kuće kljukaju reprizama turskih serija, ona nam time poručuje da danonoćno bdije nad sudbinom radničke klase.

U najboljem slučaju, poručuje nam da situacija u Srbiji jeste katastrofalna, ali da je daleko katastrofalnija situacija u Bangladešu. Tamo švalje rintaju u aluminijumskim hangarima s manjkom kiseonika za cirka 10 dolara mesečno (a to je cifra koja se nije promenila od 1994. godine). Na kraju krajeva, bitna prednost ovdašnjeg pecanja stranih investitora pomoću mamca jeftine radne snage, jeste smanjenje nezaposlenosti uz minimalni rizik od zagađenja životne sredine. Na stranu što s jeftinim radom izgleda svi dobijaju – radnici, strani kapital i, naravno, država. Istina, u daleko neproporcionalnim razmerama.

Nije, međutim, sve tako divno i krasno. Pored eksploatacijskog dejstva na ljude, pojedini taktički manevri kojima se vlasti siromašnih periferija služe pri izgradnji „investicionog ambijenta“, sadrže u sebi i destruktivne elemente. Biznis sa eksploatacijom nikla spada u red upravo takvih taktičkih zamisli ovdašnje vlasti. U tom smislu volja ministra Bačevića da „iznikluje“ stvari do kraja, uprkos upozorenjima (stručne) javnosti na štetnost nikla po zdravlje ljudi, u izvesnom smislu potvrđuje jedno Marksovo zapažanje u vezi s državnom birokratijom.

„Prilikom ispitivanja državnih prilika čovek odveć lako pada u iskušenje da previdi objektivnu prirodu odnosa i da sve objašnjava na osnovu volje lica koja delaju“, napisao je jednom prilikom tvorac dijalektičkog materijalizma. Upravo Bačevićeva granitna volja da se jednoj kompaniji omogući istraživanje/iskopavanje nikla vapi za objašnjenjima.

No, ni predsednik Nikolić, uzmemo li u obzir njegove ranije izjave, nije ravnodušan prema niklu. On, doduše, tvrdi da u Srbiji nikada neće doći do eksploatacije ovog metala ako se ispostavi da je tehnologija za iskopavanje prljava, ali isto tako smatra da u suprotnom, svakako treba vaditi nikl, jer u Srbiji ima dva miliona gladnih.

Pa, ukoliko je eventualno bilo onih koji su iz ovih predsednikovih reči zaključili kako se nikl verovatno jede, daleko je više bilo onih koji su pod utiskom studije SANU o štetnim posledicama eksploatacije nikla, zamišljali Marsov kamenjar oko potencijalnih iskopina. Mada, ako je suditi prema niklovanim pejzažima oko rudnika Kavadarci, koji prema rečima tamošnjeg glavnog inženjera poseduju sve osobine belosvetske deponije, površina Meseca predstavljala bi daleko adekvatniji opis. Srećom, Nikolić je pre neki mesec izjavio kako nije voljan da pravi marsovsku deponiju „od Topole preko Jelove gore“. Ako je, pak, Bačević voljan da to čini, onda je njihov uzajamni odnos čist dijalektički voluntarizam.