Period inkubacije

Kad se sve sabere i oduzme, čak i period od petnaest dana nakon izbora može predstavljati optimalan tajming za opserviranje izborne teme. A ukoliko baš žurite s garavljenjem hartije strahujući da će vam neko ili nešto promaći, onda je i period od nedelju dana nakon finiša izborne trke više nego dovoljan. Period inkubacije je doduše kratak da bi se zaboravili izborni slogani ili da bi se bilbordi po gradskim kornerima zamenili apolitičnim sadržajima – ali, na koncu, šta je tu je. Bitno je da nećete praviti kardinalne analitičarske greške proistekle iz tržišne brzopletosti. Tako vam nakon sedmice dana posmatranja postizborne fenomenologije neće pasti na pamet da napišete kako (eto) nema šanse da Koštunica batali kormilo DSS-a, ili kako Čeda strpljivo vreba priliku da podnese ostavku na rukovodeće položaje unutar LDP-a. Može biti da bi vam se ovakva pogrešna predviđanja omakla dan-dva nakon dana D.

Bilo kako bilo, nedelja je dana prošla nakon što su izborne konfete overile etar. U potpunosti ste spremni za kratku postizbornu analizu. Utulili ste centralno svetlo, uključili stonu lampu, naoštrili olovku i pustili narodnjački sentiš iz osamdesetih. Dobro je te su se procenti odavno slegli tako da vam varenje izbornih rezultata radi kao švajcarski sat. Reč je o svakako nužnom no ne i dovoljnom uslovu za otpočinjanje odgovornog zadatka kao što je analiza postizborne situacije.

Elem, s koje god strane prilazili problemu, neminovno ćete se sudariti s pitanjem postizborne raspodele resora/resursa. Rezultati vas pritom matematički precizno navode na zaključak kako će o rokadama i prekompozicijama isključivo odlučivati posednik 48,34 odsto glasova građana RS. Tu se, zatim, odmah i sasvim logično nameće buduća pozicija dojučerašnjeg koalicionog partnera, trenutno zacementiranog na 13,51 odsto glasova građana RS. Ako vam kojim slučajem padne na pamet da bi se tu mogla zapodenuti kakva igra Toma i Džerija, sasvim ste u pravu. Tako bi „48,34“ mogao ponuditi „13,51“ mesto ministra kulture – potez ravan ultimatumu koji je Austrougarska uputila Srbiji nakon sarajevskog atentata 1914. S idejom da „13,51“ odbije neatraktivni resor. Međutim, kako trenutno stvari stoje, čini se kako bi lider socijalista vrlo rado prihvatio bilo kakvu ponudu, uz obavezno racionalizovanje postizborne filozofije „daj šta daš„.

S druge strane, lakše je zamisliti Tadića kao ministra poljoprivrede u budućoj Vučićevoj vladi negoli Bajatovića na poziciji ministra prosvete. Takođe, mora se uzeti u obzir da titula PPV nepovratno odlazi u prašnjavu fioku istorije – bez obzira što bi funkciju prvog potpredsednika vlade mogao obavljati Rasim Ljajić, eventualno Vuk Drašković. Pretpostavka je kako ovaj, pre svega psihološki oreol rečene titule, neće bitnije poremetiti sinhronizovano brundanje mehanizma izvršne vlasti.

Na koncu, svaka iole ozbiljnija analiza postizbornog perioda inkubacije mora sadržati osvrt na poteze koalicije „48,34“. U tom smislu, sedmica i kusur dana nije preterano kratak period za uočavanje indikativnih tendencija. Naprotiv. Moglo bi se tu pronaći sijaset nelogičnosti koje teraju prst na čelo. Na primer „slučaj gradonačelnik Selaković“. Šta, molim vas, ima značiti to što SNS razmatra mogućnost da dosadašnjeg ministra pravde rokira na mesto gradonačelnika Beograda? Sama ideja rokade (bez obzira da li će do nje i doći) u startu baca frtalj sumnje na ozbiljnost naprednjaka da se predano pozabave podmazivanjem zarđalog pravnog sistema Srbije. Šta je sledeće?