Pesma, Bingo i disko bol

Bilo je to vreme kada su postojala svega dva televizijska kanala i kada se kablovska pominjala isključivo u američkim sitkomima, pa se RAI doživljavao kao neka vrsta domaćeg trećeg kanala. Vrcavi italijanski šou programi koje su vodili „otkačeni latinosi“ i poluobnažene starlete s originalnim smislom za humor, predstavljali su teško dostižan standard na prostorima od Triglava do Đevđelije, delom zbog realsocijalističkih scenskih rešenja, delom zbog puritanskog voditeljskog kadra. Možda se upravo iz tog razloga tek sada realizuju emisije koje su Italijani apsolvirali pre dvadeset i kusur godina. Problem je, međutim, u tome što naši voditelji, koji veruju da su bogom dani da vode šou programe različitog kalibra, nikako da svare „metlu“ koju su progutali negde na početku karijere, pa njihov humor zbog toga deluje usiljeno, nategnuto, a u nekim trenucima i naivno.

Primera ima napretek, ali se „Pesma i bingo“ izdvaja po tome što je, između ostalog, produkt televizijske fuzije dve dijametralno suprotne emisije. Očigledno je ideja Javnog servisa bila da „Pesma i bingo“ dostigne visine italijanskih šou programa iz osamdesetih. Zamišljen kao opštenarodno veselje koje treba da pruži utehu razočaranim igračima popularne igre na sreću („pesma nas je održala“), ovaj TV šou svakako prevazilazi nivo igranja tombole u zadimljenim kafanama gde sitan vez „dugmetare“ prati saspens izvlačenja brojeva iz zahuktalog bubnja, ali je još uvek daleko od italijanskog standarda. Iako se dvojac Mančić-Pantelić svojski upinje da nadmaši Tozovca i Zlatu Petković (sa Cunetom vodili „Folk paradu“), za autentičnost je ipak potrebno više od ružičaste razbarušenosti Mega Dekija iz devedesetih i šarma loto devojke iz osamdesetih godina prošlog veka. S druge strane, emisija „Pesma i bingo“ predstavlja televizijski hibrid koji je očigledno pravljen s namerom da zezne krizu. Vođen filozofijom hleba i igara kao i motivom isplativosti: bolje dva umesto četiri voditelja, RTS je zapravo izvršio fuziju „Binga“ i „Jedne pesme jedne želje“. Ostaje da se vidi da li će prema sličnoj formuli doći do eventualnog spajanja i drugih emisija Javnog servisa, na primer „Slagalice“ i „Šarenice“, gde bi se epohalni obrt odgledao u obraćanju Milke Canić televizijskom auditorijumu („Dobro jutro“ umesto „Dobro veče“), dok bi se Žika „privatio“ vođenja desetominutnog kviza, (Žikine pitalice išle bi odmah posle asocijacija), što koncepcijski ne bi značajnije poremetilo duh „Šarenice“, a i „Slagalica“ bi dobila sve aktuelniji ruralni šmek.

Danas je pored pomenutog televizijskog fuzionisanja primetan i trend ekskluzivnih voditeljskih seoba. Prelasci u trouglu RTS, PINK, B92 predstavljaju veoma zanimljiv fenomen, jer povlače za sobom promenu voditeljskog imidža u skladu sa ideološkom koncepcijom televizijske kuće. Tako je sa prelaskom dvojca Janković-Predojević sa RTS-a na Pink došlo do očekivane estradizacije jutarnjeg programa koji sada zrači nekakvim „sublimiranim“ viškom voditeljske opuštenosti. Doduše, svojevremeno je i Olivera Kovačević delovala estradnije u „Klopci“ nego sada u „Da, možda, ne“ što se ne može meriti sa radikalnom promenom imidža koju je, prešavši sa RTS-a na Pink, postigla Lea Kiš spojivši u jednoj emisiji „Opra Vinfri šou“, „Grand paradu“, „Male tajne velikih majstora“ i „Muzički tobogan“. U tom smislu Javni servis još uvek odoleva pritiscima estradizacije, ali to čini linijom manjeg otpora tako što programske rupe krpi pomoću večitog repriziranja Pavićevih TV serija koje se smenjuju kao na Fordovoj pokretnoj traci.

Međutim, ono što zaista nedostaje RTS-u, a nije redizajnirana špica dnevnika i novo studijsko ruho gde se spiker(ka) rasplinjuje u enterprajzovskoj scenografiji, jeste obrnuti „Grand šou“ kakav je nedavno napravio HRT s takmičarskim ispevavanjem domaćih pop-rok hitova uz obavezno „glasovanje“ publike. Takvom emisijom bi RTS verovatno prešišao „Grand“ u dostizanju „sanremovskih“ standarda jer bi, za razliku od mulenružovske atmosfere „Grand parade“ za koju Saša Popović veruje da je odavno nadmašila atmosferu italijanskog festivala lakih nota, potencijalna pop-rok parada Javnog servisa verovatno odisala nostalgičnom atmosferom nekadašnjeg „Hita meseca“. Ali vratimo se pomenutim televizijskim seobama. U današnjoj medijskoj džungli potencijalni transfer „Granda“ sa Pinka na RTS verovatno bi predstavljao daleko manji medijski potres od nedavnog prelaska Kristijane Amanpur sa CNN-a na ABC (televizija na kojoj je svojevremeno kao novinar radila Stojanka Bogunović alias Sandrina Vagner). U svakom slučaju interesantno bi bilo videti Sašu Popovića kako vodi „Narod pita“ kao što Miran Đevenica vodi „Treći dnevnik“, a Danijela Pantić „Slagalicu“, dakle, ozbiljno i pospano, a sve u skladu sa poslovično krutim stilom kakav neguje srpski BBC. Nakon silnih televizijskih fuzija i seoba jedino ostaje nada da se umesto tačkastog globusa neće zavrteti disko bol u pola osam uveče.

Autor je sociolog iz Beograda