Pirati sa Kariba

Terasa sa koje se „zvezde padalice“ vide ko na dlanu deo je stambene zgrade koja se nalazi na uzvišici iznad borove šume par stotina metara od mora. Zgradu je na izmaku epohe bratstva i jedinstva izgradilo građevinsko preduzeće „Primorje“ iz Ulcinja na atraktivnoj lokaciji koja se trenutno meri milionima evra. Građevinsko preduzeće je, kao uostalom i mnoge druge prosperitetne firme iz prethodnog sistema, propalo tako da njegove upravne zgrade danas izgledaju kao svojevremeno ruševine Nagasakija. S druge strane, stambena zgrada na obali mora, i pored višedecenijske izloženosti udarima jodiranih vetrova, još odoleva zubu vremena. Što bi se reklo, fasada jeste stara, ali je zato kuća funkcionalna.

Pomenuta borova šuma koja se prostire između hotela „Albatros“ i „Galeb“ (ovaj poslednji, projektovan kao omaž Titovom brodu „Galeb“, porušen je nakon okončanog procesa privatizacije), svojevrsna je luka spasa za brojne astmatičare, ali i nerotkinje budući da se u jednoj od brojnih uvala nalaze izvori sumporne vode koja uspešno leči žensku neplodnost. Zapravo, čini se kako su borova šuma ali i nadaleko čuveno ulcinjsko blato i pesak sa Velike i Male plaže (inače pouzdani u lečenju reumatizma i ostalih koštanih oboljenja), primeri iracionalnog funkcionisanja posleratne obnove i izgradnje. Tako je zavod za fizikalnu terapiju i medicinsku rehabilitaciju umesto u Ulcinju sagrađen u Igalu da bi se lekovito ulcinjsko blato često šleperima „teralo“ za Igalo dok su se istovremeno pacijenti iz Igala zatrpavali vrelim ulcinjskim peskom ne bi li na taj način izlečili kostobolju. Ovaj dijalektički materijalizam medicinskog turizma samo je jedan od primera pogrešnih dislociranja objekata od javnog značaja kojih je bilo i u drugim sredinama bivše domovine. Isto tako, duh ferijalnih saveza nestao je sa privatizacijom, u prvom redu, peščanih plaža. Drugim rečima, privatne plažice egzotičnih naziva poput „Majamija“ ili „Kopakabane“, zamenile su nekadašnje češke i ostale kampove iz bivšeg Istočnog bloka. U tom smislu, Ada Bojana predstavlja jedini preostali relikt prošlosti o čemu svedoče rasklimatani objekti za odmor i rekreaciju na tragu nekadašnjih restorana društvene ishrane. Ipak, šmek netaknute prirode i geografska lokacija ovog bisera Jadrana, između reke Bojane i otvorenog mora, deluje kao magnet za sve iskrene poklonike „naturizma“, ali i za napucane predstavnike regionalnog džet-seta. Zapravo, ništa se na Adi Bojani nije promenilo od vremena kada su Žika Milenković i „Babe“ iz noći u noć svirali na otvorenom „podijumu“ diskoteke do same plaže. Na drugoj strani, iz popularnih ulcinjskih „borića“ (onih s početka priče), podno kojih turistički lumpenproletarijat dremucka u iščekivanju novog dana za kupanje, svake noći dopiru dobro nam poznati zvuci turbo-folka samo na albanskom jeziku. Pretpostavka da bi se kosmetska kriza pre mogla rešiti preko „Granda“ (pesma nas je održala, njojzi hvala) negoli preko Generalne skupštine Ujedinjenih nacija otvara potpuno nove perspektive. Ovome u prilog ide i činjenica da su Cecini diskovi poslednjih godina išli kao alva med’ albanskim turistima.

Ulcinj je grad bogate istorije. Prvi put ga u pisanim dokumentima pominje Plinije Stariji koji tvrdi da su ga u drevna vremena sagradili Kolhiđani, možda upravo oni koji su gonili Jasona zbog zlatnog runa. Stari Grci su ga zvali Helcinion, Rimljani Olcinium dok ga Konstantin Porfirogenet pominje kao Helcynio. Nalazio se pod vlašću Vizantije (Vasilije II), Zete (Vojislav i Mihailo), Nemanjića i Balšića. Mlečići su Ulcinjom upravljali sto pedeset godina, Turci duplo više da bi Crnoj Gori pripao nakon Berlinskog kongresa. Zbog toga je Ulcinj i svačiji i ničiji, grčki koliko i rimski, crnogorski koliko i srpski, srpski koliko i albanski. Grad mirne koegzistencije pravoslavaca, katolika i muslimana, postaje (naročito preko leta) prostor regionalnog multikulturalizma u poslednje vreme pojačanog inostranim turistima koji su do izbijanja jugoslovenskle krize redovno boravili u ovom najjužnijem gradu Jadranskog primorja. Podatak posebno interesantan pasioniranim ljubiteljima „Pirata sa Kariba“ glasi da je Ulcinj izvesno vreme bio „gnezdo“ alžirskih gusara koji su ovamo pristigli posle bitke kod Lepanta. Priča se da je sa njima doveden jednoruki zarobljenik koji je robovao u ulcinjskom starom gradu. Rob se zvao Servantes dok je stari grad i dan-danas paradigma ulcinjske rivijere, opasan visokim zidinama koje svojevremeno ni mongolske horde nisu uspele da preskoče. U Ulcinju je, nakon što je prihvatio islam, živeo i lažni jevrejski mesija Sabataj Cevi.

Mnoge srpske „patriote“ koje zaobilaze Ulcinj zbog preovladavajućeg albanskog življa i odlaze na odmor u Tursku nemaju pojma da je u ulcinjskom starom gradu živeo i umro Đurađ II Stracimirović Balšić, u narodu poznat kao Banović Strahinja. Kao i da su u Ulcinju boravile žene Dušana Silnog i Uroša Prvog. Previše ili premalo podataka za jedan mali primorski grad? U svakom slučaju dovoljno za jedno kratko pismo. Iz Ulcinja.