Pit, i to je Amerika

S druge strane, izvršna vlast tvrdi kako će sudbina ovog naroda, nakon samo tri spojena mandata aktuelne vlasti, definitivno biti svijetla. A to takođe znači da će nam budućnost jednog dana postati slatka samo ukoliko turobna sadašnjica, poput kukute gorka, prethodno dobije podnošljiviju kiselkastu nijansu. U svakom slučaju, u pitanju je kilometarski proces nakon čijeg ćemo svršetka (javljaju odozgo), konačno prodisati punim plućima. I to bez „bronhija“ koji nam, za razliku od Hrvata, dođe kao nekakva deficitarna roba.

Bilo kako bilo, za referentnu tačku našeg boljeg sutra, mnogi ljubitelji premijerovog lika i dela uzimaju Vučićevu istorijsku (a kakvu drugo) posetu Americi. Došlo je vele krajnje vreme da rođeni brat majke Rusije – matori Ujka Sem, prigrli svoju nestašnu sestričinu Srbiju. Međutim, ima i drugačijih mišljenja. Na primer, oni koji Srbiju vide kao rusku guberniju smatraju da je Vučić okrenuo leđa „majčici Rusiji“, dočim se oni drugi koji Srbiji priželjkuju parodiju američkog načina života, jadaju kako Vučić nije dovoljno blizak „Ujaku Semu“. Obrni-okreni, hleba i igara ne manjka ovom napaćenom narodu.

Uzmimo na primer nedavnu „razmenu mišljenja“ između „partizana“ i „četnika“ povodom rehabilitacije đenerala Draže. Kakav bespotreban rasip energije, da vam nakon takvog jednog retroideološkog klinča prosto dođe da socijalnu situaciju, bedu i siromaštvo posmatrate kao drugorazredne pojave kojima ne vredi opterećivati mozak. Najčudnije je međutim to što se rusofili mahom „regrutuju“ iz tabora „četnika“ koji bi, istorijski gledano, morali biti prozapadno orijentisani. U isto vreme, „partizani“ su nekako više okrenuti Amerima umesto da forsiraju Ruse itd. No, to su ionako prevaziđeni šabloni kojima čovek neoštećenog mozga mora pristupati na krajnje relaksirani način.

Uostalom, ko bi mogao pretpostaviti da bi Žerar Depardje, omiljeni francuski glumac autora ovih redova (posle Belmonda i Luja de Finesa), mogao postati veći rusofil od Nikolić Tome? A opet, zašto ne bi mogao ljubiti Rusiju? Batalimo šablone i predrasude – bestraga im glava. „Spreman sam da umrem za Rusiju umesto da u Francuskoj krepam ko kreten“, izjavio je nedavno Depardje. Izjava je u očiglednoj suprotnosti sa izjavom tipičnog mladog mozga iz Srbije sklonog odlivanju: „Spreman sam da živim bilo gde u belom svetu samo da ne krepam ko kreten u partitokratsko-nepotističkoj Srbiji“.

Na koncu, zašto fanatični rusofil ne bi postao čovek tipa Francuza Depardjea – čoveka koji je filmsku karijeru započeo očajničkom žudnjom za zelenom američkom kartom, a ne ruskom (Green Card, Peter Weir, 1990.) Zar to onda nije dokaz da se umetnička fikcija i brutalna stvarnost prilično razmimoilaze, premda se neretko i prepliću? Pa ni Miroslav Ilić u poetskom smislu ne bi dao metar svojih Mrčajevaca u zamenu za tuto kompleto Ameriku – mada odaje utisak amerikanofilski nastrojenog tipa. Opet klišei! A bajagi živimo u postmodernom društvu.

Ruku na srce, ko bi mogao pretpostaviti da će se nekadašnji radikalni antireformista, unutargeneracijskom pokretljivošću, uzverati do izrazitog neoliberalnog reformiste? Mislim, dakle, na premijera koji će se u Americi sastati sa tamošnjim biznismenima kao i, last not least, brojnim američkim građanima našega porekla. I dok s nestrpljenjem izgladnelog deteta koje mašta o zalogaju pasirane šargarepe, očekujemo prve povoljne vesti o potencijalnim ulaganjima američkog kapitala u našu ispošćenu kolonijicu, prisetimo se da Amerika nije samo rad i znoj. Postoje Holivud i Frenki Boj. Ali i Diznilend, bejzbol i rokenrol…