Pitanje od milion rubalja

Stoga (navodno) pričaju koješta i obećavaju potencijalnim biračima ono što prema Ustavu prevazilazi ulogu šefa države. Time (navodno) pokazuju stanovito neznanje u pogledu onoga što piše u najvišem pravnom aktu zemlje.

Dobro, može biti da je to zaista tako, s tim što se onda istovetno neznanje može pripisati i malom Aleku (koji bi da postane veliki predsednik). Jer i on se biračima redovito obraća sa visina premijerske funkcije koju (baš usred bitnih a nesvršenih poslova vlade) misteriozno napušta. U suprotnom, bavio bi se manje atraktivnim predizbornim temama – imenovanjima ambasadora u svetu, odlikovanjima zaslužnih građana u zemlji, te akreditivnim i opozivnim pismima stranih diplomatskih predstavnika. Obaška što bi građanima davao časnu pionirsku reč da će se kao predsednik države zalagati za dostojanstveno predstavljanje Srbije u zemlji i svetu.

Elem, ono što nikako ne može krasiti predizbornu retoriku kandidata za predsednika države jeste priča o utvrđivanju i vođenju politike, budući da je to najbitnija (ustavom propisana) nadležnost vlade, to jest premijera (a nikako predsednika).

Stoga logično pitanje od milion rubalja glasi – zbog čega mali Alek napušta vrlo važnu funkciju premijera koji utvrđuje i vodi politiku, kako bi se borio za manje bitnu (više protokolarnu) poziciju predsednika koji kači ordenje?

Odgovor, razume se, nije toliko spektakularan – a nije ni u duhu demokratskog principa podele vlasti. Radi se o otvorenom stremljenju aktuelnog premijera ka autokratskom objedinjavanju funkcija izvršne vlasti. Otuda aktuelni premijer koji bi da funkcioniše i kao predsednik, odnosno, otuda eventualni predsednik koji bi da bude i premijer (posredstvom vlastite marionete na budućem čelu vlade).

Drugi razlog zbog kojeg mali Alek napušta bitniju državnu poziciju zarad manje bitnog predsedničkog položaja nije nekakva stabilnost (mantra vladajuće koalicije koja u situaciji junačkog odustajanja aktuelnog premijera od vladinih ljutih bitaka za bolji život građana Srbije poprima karakteristike kompletnog protivrečja). Pre će biti da je po sredi strah od trijumfa neistomišljenika iz redova opozicije. Ne toliko zbog važnosti uloge predsednika Republike koliko zbog simboličke težine potencijalnog poraza vladajuće većine na predstojećim izborima.

Zbog toga panika i ofanziva združenih snaga partijskih aparatčika vladajuće koalicije i prorežimskih medija protiv Jankovića i Jeremića. Otuda senzacionalističke optužbe na račun ove dvojice opozicionih kandidata – od planiranja ratnog haosa u Srbiji, pa sve do trgovine narkoticima.

Reč je, dakako, o krajnje neutemeljenim stupidarijama koje izvan svih rezona kulture dijaloga šire posednici vlasti – a koje se komotno mogu podvesti pod firmu prljave kampanje.

Čudno, budući da je mali Alek čvrsto obećao da se neće baviti prljavim kampanjama. A onda je iznenada, ne izdržavši više ni sekunda, radikalno zaokrenuo u pravcu predizbornih zastrašivanja javnosti nekakvim ovdašnjim Ukrajinama i Makedonijama (za koje će u slučaju izbornog trijumfa biti odgovorni Janković ili Jeremić).

Ovakva sablažnjavanja građana nisu ništa drugo do poziv na linč opozicionih kandidata (nikako aluzija na ključnu predsednikovu nadležnost komandovanja vojskom u slučaju rata). Uostalom, tako je to kada se nema konstruktivniji politički program. Pritom, prilično je strašno kada o potencijalnom haosu u zemlji govore senzacionalistički nastrojeni mediji bliski režimu – no daleko je opasnije kada (sa pozicija moći) to isto čine aktuelni premijer ili ministar policije. Naime, ne treba zaboraviti da iza opozicionih kandidata stoje i obični građani ove zemlje koji teže uređenom društvu, pa bi se pomenute optužbe mogle odnositi i na njih.

Da li u tom slučaju mali Alek zna šta govori kada svečano obećava da će biti predsednik svih građana Srbije? Ili su možda SVI građani Srbije u stvari samo (napredna) četvrtina ukupnog biračkog tela?