Svakakve asocijacije padaju na pamet pri pomenu reči „plan“. Plan grada u prvom redu. Ili plan Borodinske bitke. Krupni plan tuša iz motela Normana Bejtsa. Komandno-planska ekonomija na primer. Titov prvi petogodišnji plan obnove i izgradnje zemlje poznatiji kao Prva petoletka. Tadićev desetogodišnji plan izlaska iz tranzicije pod radnim nazivom Srbija 2020. Možda Boldrikovi „lukavi“ planovi, koji Crnog Guju dovode do ludila. I mnogo toga još.
„Veliki rečnik stranih reči i izraza“ (Klajn/Šipka) uči nas da je „plan“ francuska reč koja potiče od latinskog „planus“ što znači ravan. Radi se, izuzmemo li za trenutak urbanističke ili filmske planove, o skupu mera/aktivnosti utvrđenih za određeno vreme radi ispunjenja nekog zadatka ili o skupu ideja o načinu postizanja nekog cilja. U teorijskom smislu planovi mogu da budu savršeni, ali istovremeno i praktično defektni. Kao što od naizgled loše zamišljenog plana može ispasti dobra realizacija u praksi.
Drugim rečima, ukoliko se Plan A izjalovi, tu je za svaki slučaj Plan B. (Još jedna asocijacija na zadatu temu.) Kardeljev naoko savršen početni plan za strukturiranje Ustava iz ‘74. po uzoru na telefonski imenik pokazao se kao, dugoročno gledano, rđavo rešenje. Jeste da je tretirao takve detalje kao što su, recimo, načini dodele stanova vojnim licima, ali je u suštini ostao labava osnova za kasniji opstanak SFRJ. Nasuprot tome, Hanibalov plan zauzimanja rimskog Foruma iz današnje perspektive izgleda katastrofalan, ali se u ono vreme, izuzmemo li transportovanje slonova preko Pirineja i Alpa, pokazao kao gotovo idealan. Jeste da slonovi nisu preživeli alpske vrleti, ali je zato Hanibal prikazao sve planerske kapacitete velikog vojskovođe kada je sa brojčano slabijim sastavom uspeo da porazi Rimljane u bici kod Kane. Grad Rim doduše nije pao, ali je zato ostao vanvremeni vapaj njegovih stanovnika da je Hanibal pred vratima (Hanibal ante portas).
U međuvremenu, jasno je da je planiranje evoluiralo od vremena Punskih ratova. Pre svega desio se prelaz od pretežno ratnog do pretežno mirnodopskog (privredno-političkog) planiranja. Mada se često događa(lo) da „društveni“ planeri doživljavaju planiranje u kontekstu geodezije, kao poravnavanje zemljišta prema prethodno utvrđenom planu. Legenda kaže da je Kumanovskom sporazumu prethodilo Ahtisarijevo slikovito predočavanje situacije Miloševiću u vidu prevlačenja šake preko ravne površine stola što je metaforički trebalo da znači da će, ukoliko ne dođe do popuštanja, SiCG ubrzo postati takva jedna ravan. Potencijalni produkt simbioze NATO-a i geodezije na nivou prostornog planiranja. Izlišno je, dakle, naglašavati kako planovi stoje u tesnoj vezi sa planerima – pojedincima ili organizacijama čiji se bazični zadatak sastoji u planiraju ili smišljanju/utvrđivanju planova.
Pa stoga nije čudno što političko-privredni planovi često nose imena svojih tvoraca. Na primer, Maršalov ili Morgentauov plan iz četrdesetih godina dvadesetog veka. Iliti dobro nam poznati Vens-Ovenov ili Kutiljerov plan za rešenje jugoslovenske krize iz ratnih devedesetih. Ili plan Kontakt grupe iz istog perioda. Mnogi od tih planova zadržali su „kultni“ teorijski status i pored brojnih praktičnih falinki. Odnosno malih problema u operacionalizaciji. Jer niti je Morgentau pretvorio Nemačku u poljoprivrednu zemlju niti je Kutiljero automatski demontirao balkansko bure baruta. Drugim rečima, ukoliko politički plan ne uspe da u podjednakoj meri ispuni očekivanja svih zainteresovanih strana na terenu, onda je takav plan po prirodi faličan. Moguće ga je operacionalizovati, ali redovno na nečiju štetu. Zato takav plan obično izaziva reakciju u vidu bujanja dodatnih ili kontra planova sa ciljem popravke ili zamene postojećeg.
Uzmimo plan za rešenje situacije na Kosovu i Metohiji već pomenutog Martija Ahtisarija. U suštini su i Albanci i Srbi (ne)zadovoljni njegovim efektima, doduše u obrnuto proporcionalnim razmerama. Tako su Albanci u ogromnoj meri zadovoljni nezavisnošću Kosova koju garantuje Ahtisarijev plan, ali su i pomalo nezadovoljni što je ta nezavisnost nadgledana od strane međunarodne zajednice. Nasuprot tome, Srbi su u ogromnoj meri nezadovoljni i kosovskom nezavisnošću i izostankom vlastite teritorijalne autonomije (pre svega na severu KiM), ali su u situaciji „daj šta daš“ verovatno i pomalo zadovoljni što još uvek kontrolišu školstvo i zdravstvo. A što im, uz finansijsku samostalnost, pomenuti plan teoretski i garantuje. Čini se stoga da bi i jednima i drugima dobro došli nekakvi hipotetički plusevi i minusi kao sredstva dorade Ahtisarijevog plana. Albanci verovatno ne bi imali ništa protiv eventualnog Ahtisari minus plana iliti nenadzirane nezavisnosti. Srbima bi trenutno i te kako pasovao jedan Ahtisari plus plan, odnosno teritorijalna nezavisnost na severu. U takvom jednom hipotetičkom miljeu plan Pitera Fejta pre bi odgovarao albanskoj minus opciji za razliku od plana Džeralda Galučija koji bi više naginjao potencijalnoj srpskoj plus varijanti. Ne treba zaboraviti ni Ban Ki Munov plan u šest tačaka koji kako izgleda predstavlja branu sličnim plus-minus hipotezama. Tu je i Tadićev plan u četiri tačke za pronalaženje optimalnog rešenja za sever Kosova. Ko kaže da iza sličnih mnogobrojnih planova u opticaju na kraju ostanu jedino luk i voda?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
