Plesnjiva demokratija

U „demokratijama“, međutim, manipulacija i te kako postoji. Štaviše, savremene „demokratije“ upravo i počivaju na manipulaciji jer tobože afirmišu „dijalog“ i „kritičko mišljenje“, ali istovremeno, putem manipulacije, proizvode stondirano javno mnjenje.

Za to vreme u periferijskim državama, poput Srbije, manipulacija ide pod ruku sa autoritarnim sentimentima – laneš nešto protiv vlasti i ostaneš bez posla (u skladu sa zakonom). A budući da se autoritarni režim razvija unutar pseudodemokratskog miljea, autoritarni vođa neretko manipuliše javnim mnjenjem putem otvorenog ispoljavanja diktatorskih manira. Kao kada je pre neku godinu premijersednik odbrusio novinarki televizije N1: „Ja određujem ko postavlja pitanja, a svako će postaviti pitanja koliko hoće.“

Jer, kao što plesan stvara mikrotoksine u organizmu, tako i autoritarni režimi ispuštaju oblike mikrodiktature unutar kvazidemokratskih društava. Novinari su tobože slobodni da postavljaju koliko god hoće pitanja, ali pod uslovom da vođa prethodno odredi ko može postavljati pitanja! Na taj način se diktatorska izjava „ja određujem ko postavlja pitanja“ munjevito nakalemljuje na kvazidemokratsku izjavu „svako će postaviti pitanja koliko hoće“.

Prva izjava bez problema prolazi kod autoritarnih karaktera navučenih na Informer, dok će druga, zbog svog kvazidemokratskog potencijala, izmamiti suze čak i jednoj Federiki Mogerini.

Eh, kad bi se pasionirani ljubitelji Informera bar za trenutak (mada znam da je u pitanju naučna fantastika) prepustili čarima „Despotske demokratije“ Aleksisa de Tokvila u kojoj čuveni Francuz, između ostalog, piše: „Naše savremenike neprestano obrađuju dve strasti neprijateljske jedna prema drugoj – osećaju potrebu da ih neko vodi i želju da ostanu slobodni.“

Nevolje, međutim, nastaju kada autoritarne vođe (u kvazidemokratskom ruhu) pretenduju na preuzimanje nadležnosti samih državnih institucija. Desilo se polovinom septembra da su dve novinarke (kojima premijersednik dozvoljava da mu „postave pitanja koliko hoće“) podnele prijavu protiv nekih ljudi iz opozicije (koji su protestovali ispred prorežimske televizije u kojoj pomenute novinarke rade), optuživši ih da su im naneli teške telesne povrede. Vlast je odmah reagovala i po ustaljenom običaju se, ovoga puta preko leđa novinarki, stavila u ulogu žrtve – istovremeno etiketirajući demonstrante iz opozicije. U međuvremenu je Više javno tužilaštvo, kao što red nalaže, zatražilo veštačenje u vezi sa vrstom povreda koje su pomenute novinarke zadobile. Veštak je obavio svoj deo posla i u medicinskom izveštaju naveo kako novinarke nisu zadobile teške telesne povrede. I ceo slučaj je kako se činilo pao u vodu, uključujući i vatrene govore premijersednika o fašistima iz opozicije. Ali nije u tome poenta priče – već u sledećem: Ukoliko je veštak neprofesionalno i traljavo obavio svoj deo posla pa teške povrede proglasio lakšim – onda to govori o karakteru sistema u kojem takav čovek radi a na čijem se čelu nalazi premijersednik lično. Međutim, ukoliko je veštak profesionalno obavio svoj deo posla a premijersednik iz političkih razloga i dalje forsira priču o teškom premlaćivanju novinarki, onda to takođe govori o karakteru sistema na čijem se čelu nalazi premijersednik lično.

„Oni su nokautirali devojku“, izjavio je premijersednik u stilu sportskog komentatora specijalizovanog za boks. Na taj način je plastično iskazao šta misli o institucijama sudskog veštaka i višeg javnog tužilaštva. Jer ukoliko je novinarka nokautirana ko što premijersednik tvrdi (uzgred, šta je s drugom novinarkom?), onda to mora biti teška povreda – nikako laka. A to dalje znači da premijersednik pretenduje na proširenje svojih ustavnih nadležnosti u pravcu uskakanja (kad god mu to obaveze dozvole) čak i u ulogu sudskog veštaka?

Uostalom, sa aspekta plesnjive demokratije takav izliv mikrodiktature je sasvim OK.