Fudbal se gleda zbog golova, a o golovima se po pravilu brinu centarfori. Bekove s druge strane retko ko pominje mada je notorna istina da napad kreće iz odbrane. Drugim rečima, bez stamenog odbrambenog bedema ne može biti ni efikasnog napada što znači da libero zauzima istaknuto mesto u fudbalskoj „manufakturi“.
Da akcije svojevremeno nisu polazile od Belodedića, Pančev verovatno ne bi imao previše posla u napadu. Da kojim slučajem nije bilo Deja i Robija, na sredini terena Miodrag i Darko verovatno ne bi uspeli da ostvare kvalitetnu uzajamnu komunikaciju na terenu. Ništa dakle bez lucidne figure transmisionog veznog igrača. Obrni-okreni „mozak ekipe“ je taj koji napadačima servira lopte kao na tacni. A to nas ponovo vodi zgoditku kao kvintesenciji fudbalske igre.
U fordističkoj eri strogo specijalizovanih uloga uglavnom se znalo ko trese mreže, a ko ih čuva. Centarfori su redovno kampovali u protivničkom šesnaestercu pošto im je davanje golova spadalo u opis radnog mesta. Pančev je dobar primer napadača-kampera, koji se naoko jedva kreće ivicom kaznenog prostora sve dok jednim iznenadnim udarcem ne pocepa mrežu protivničkog gola. Takođe, retko se dešavalo da odbrambeni igrač postigne pogodak a da nije u pitanju autogol. Štaviše, bilo je sasvim uobičajeno da bek u fazi napada raspali nebu pod oblake; to se od njega zapravo i očekivalo. Čini se kako se danas u poznoj fazi tzv. postfordističke ere situacija dramatično preokreće. Od bekova se traže golovi, a od golgetera ispomoć u odbrani. Na prvi pogled u današnjem fudbalu kao da vlada pravilo „organizovane neorganizovanosti“. Naime, izgleda kako svi jure u napad i vraćaju se u odbranu pa takvo srljanje na kraju neminovno dovodi u pitanje nekadašnji koncept stroge specijalizacije uloga. Da ne bude zabune, još uvek postoje klasične pozicije u timu, ali je novina u tome što se igrači sa neverovatnom lakoćom transformišu iz jedne uloge u drugu. Uostalom, to je godinama unazad bila specifičnost ovdašnjih političkih radnika, koji su se bez većih problema rotirali iz jedne ministarske fotelje u drugu. Fudbalska reprezentacija Srbije potvrđuje da trend „organizovane neorganizovanosti“ zaista može solidno funkcionisati u praksi. Bekovi nam sve više deluju kao napadači tipa Van Bastena, vezni se sa elanom jednog Bajra Župića ubacuju u fazu odbrane, dok klasični centarfori statiraju u kukuruzu daleko od reprezentativnog dresa. Sve nas to, dakle, miljama udaljava od SP u Brazilu.
No nije sve tako crno. BU je na primer postigao zavidan uspeh dospevši na Šangajsku listu 500 najboljih svetskih univerziteta. A pretpostavlja se da je Šangajska lista u rangu svetskog prvenstva u fudbalu. Uspeh je još i veći ako se uzme da totalno znanje (pored totalnog fudbala) predstavlja jednu od bitnijih odrednica pozne postfordističke ere. Mnogi su zato iznenađeni uspehom „beogradskog faksa“, ali ne i rektor Kovačević, koji je, pročitamo li neke njegove davnašnje izjave, unapred znao da će se „Šangaj“ dogoditi upravo ove godine. To drugim rečima znači da „beogradski faks“ nije iznenada (kako je na prvu loptu izgledalo) pobesneo, eksplodirao i zainatio se da pošto-poto overi elitnu univerzitetsku listu. Sve je naprotiv išlo svojim prirodnim tokom. Pogotovo što BU nije, kako bi rekli organicisti, nekakvo kolektivno biće. Jednostavno je trebalo verifikovati nekoliko stotina naučnih radova nastalih na naučnim institutima i klinikama (udariti im odrednicu BU u zaglavlju) i mirna Bačka. S druge strane, trijumf je dragoceniji ako se u obzir uzmu brojne nepovoljne okolnosti skopčane s obrazovnim sistemom Srbije. Minimalno ulaganje u nauku i obrazovanje (svega četiri odsto BDP-a), mala „proizvodnja“ diplomaca (nešto preko šest odsto), „odliv mozgova“ i nedovoljna uposlenost fakultetski obrazovanih kadrova (skoro osamnaest hiljada diplomaca na evidenciji beogradskog biroa za zapošljavanje), nikako ne predstavljaju hvale vredan paket društveno-obrazovnih dostignuća.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
