Pop i kultura

Zatamnjena stakla skrivaju identitet vozača koji se trenutak potom zaustavlja pred ulazom u lokalni supermarket. Vrata se otvaraju i iz „makine“, umesto Al Kaponea, izlazi čovek sa mobilnim telefonom na uvetu i tamnim „rejbankama“ na nosu.

Da kojim slučajem ne nosi mantiju, ogroman krst oko vrata i bradu srednje dužine tzv. „kastrovku“, izgledao bi kao običan tip iz kraja. U najmanju ruku kao samostalni referent za terensko ispitivanje javnog mnjenja.

„Ne trideset – sto trideset evra sve ukupno!“, viče u mikrofon najnovijeg „androida“. „Tako je. Dogovoreno. Znači, sutra u deset. Ok. Ćao!“

U pitanju je mlađi čovek, pa je iz tog razloga razumljiv moderniji vokabular koji koristi u komunikaciji. Ni traga od crkvenoslavjanskog metanisanja.

Nakon završenog razgovora, hitrim pokretima prstiju isključuje mobilni telefon, ali se ovaj sekundu ili dve kasnije ponovo oglašava prepoznatljivom melodijom. U pitanju je sentiš Fila Kolinsa: „Another day in paradise“. Pop pesmica sa mobilnog uređaja pravoslavnog popa, odnosno pravoslavni pop koji umesto braće Teofilovićpreferira Fila Kolinsa, čine interesantan popkulturni fenomen. „Rejban“ i „tojota“ pride većupućuju na pop art.

Razrada: Verovatno ste bar jednom u protekloj petoljetki prisustvovali sličnom događaju sa (post)modernim popom u glavnoj roli. I verovatno ste se u takvom jednom trenutku egzaltiranosti zapitali kuda to ide ovaj naš Tranzilend? Ne zbog toga što pop ne treba da bude (post)moderan – da sluša popularnu muziku, vozi četvorotočkaše i komunicira sa stadom putem mobilne telefonije. Ni govora. Zapravo, crkva se sličnom (post)modernom trasom i mora kretati ako želi podmlađivanje verničkog kadra. U pitanju je nešto drugo – gorčina prosečnog Tranzilenđanina zbog naglašenog materijalizma onih koji se bar prema opisu radnog mesta moraju baviti nematerijalnim sitnicama koje život znače – to jest, baratati nepatvorenim (da ne kažemo metafizičkim) aspektima duhovnosti.

Takva bi u prvom redu trebalo da bude uloga sveštenog lica (popa), nasuprot ulozi političkog radnika čija se dematerijalizacija uopšte ne podrazumeva jer je u suprotnosti sa pragmatičnim načelima makevijalizma.

U kulturi siromaštva koja se odavno zapatila u našem malom Tranzilendu, personifikaciju moralnog sunovrata predstavlja između ostalog i pop koji u besnim kolima hita ka, recimo, prostorijama levo orijentisane stranke kako bi blagosiljao početak emitovanja njenog predizbornog spota. Nasuprot tome, smatra se samorazumljivim potezom kada stranački prvaci (bivši skojevci) angažuju svešteno lice da im za pristojnu sumu osvešta stranačke prostorije i blagoslovi početak predizborne kampanje.

Pitanje da li ovakve i slične pojave narušavaju načelo razdvojenosti države i crkve manje je bitno. Daleko je indikativnije da se rečeni fenomeni odigravaju unutar dominantne kulturne matrice koja u prvom redu obuhvata uzgajanje (izvorno značenje termina kultura) poseljačenog neoliberalizma (PN-a). To bi trebalo značiti da se poput stranačkih plakata u predizbornoj trci s preponama u prvi plan ističu otrcani no istovremeno bolno istiniti iskazi o profitu iznad ljudi. Pri čemu se utapanja u sirovi materijalizam pojavljuju kao logični nusprodukt kulture PN-a.

Zaključak: Mlađi čovek u mantiji izlazi iz supermarketa. Laganim korakom otključava vrata polovnog „stojadina“. Istovremeno pridržava staru „motorolu“ oblepljenu selotejpom kako baterija ne bi ispala. Produhovljenim glasom a la Miloš Žutićobjašnjava nekome sa druge strane žice kako obred ništa ne košta i da je dobra volja vernika da li će i koliko dati crkvi u vidu priloga. Potom ulazi u automobil i tek iz drugog pokušaja uspeva da ga upali. Pop (kao metafora) i kultura (solidarnosti). Gde bi nam kraj bio?