Poruke sa bilborda

Uzmimo na primer Dačićevu poruku „Jasno, čvrsto, odlučno“ koja čak pomalo vuče na „mramor, kamen i željezo“. Zadržimo se pritom na prvoj trećini slogana. Parolu „Jasno“, koja inače dominira Dačićevim bilbordom, moguće je dekodirati na više nivoa. Kao oštro isledničko pitanje upućeno preplašenom biraču u stilu „jel' jasno“ na šta birač poslušno odgovora „jasno“ – iako mu u stvari ništa nije jasno. Možemo je posmatrati u kontekstu Dačićevog pragmatičnog naginjanja kratkom i jasnom delanju u smislu: sve što je kratko, to je i jasno, a u suprotnosti sa onom narodnom: sve što je brzo, to je i kuso. Na kraju, gorepomenutu poruku možemo sagledati i kao semiotički „kod“ koji samog sebe objašnjava, budući da sadrži denotativnu i konotativnu ravan koje se u ovom slučaju perfektno preklapaju. Jasno nam je da jasno znači jasno (denotacija), ali nam je takođe jasno da poruka „Jasno“ sama po sebi mora biti jasna kako bi proizvela jasne rezultate u budućnosti (konotacija). Dakle, jasno je da iz jasne poruke „Jasno“ proishodi jasan pravac buduće jasne Dačićeve politike, i pored toga što mnogima još uvek nije jasno kojem će se jatu SPS prikloniti nakon izbora.

Ili analizirajmo Tadićev slogan „Posao, Investicije, Sigurnost“. Na prvi pogled čini se da je reč o akronimu PIS – transkribovano englesko „peace“ , što znači mir. Jer kako drukčije objasniti potpunu nelogičnost u redosledu pomenutih reči? Prema zvaničnoj političko-ekonomskoj čitanci, investicije su te koje donose posao, a posao je taj koji obezbeđuje sigurnost, pa bi takav poredak predstavljao kudikamo logičniju varijantu. Dakle, Investicije, Posao, pa tek onda Sigurnost. Ali složićemo se da IPS, za razliku od PIS, ne predstavlja interesantan akronim u propagandnom kontekstu. Doduše, u eri nesigurnih radnih mesta, ni posao ne donosi sigurnost zaposlenima na duži rok, pa otuda proizlazi jedina izvesna veza između sigurnosti i investicija. Rečju, ako su se demokrate namerili da stvaraju sigurno okruženje za strane investicije (niske nadnice, rastegljivi radni propisi, labava poreska politika), kako bi na taj način manjem delu populusa (ipak ne većem) obezbedili kakav-takav posao, onda sadašnji slogan deluje kao skup nabacanih reči ispražnjenog sadržaja.

Pogledajmo na kraju Nikolićiv slogan „Poštena i uspešna Srbija“. Na prvu loptu parola predstavlja čistu deskripciju, doduše, poprilično idealizovanu. Kako god, fantastično bi išla uz fotose reke Gruže i šumadijskih proplanaka. Ipak, dodatak u vidu optimističko-utopističke mantre „Da, moguće je“ potpuno preokreće slogan dajući mu, suprotno očekivanjima, čak negativnu konotaciju. Tako nam „bilbord“ poručuje kako je isključivo uz pomoć „naprednjaka“ moguća poštena i uspešna Srbija, ali nam istovremeno saopštava i to da Srbiju (zajedno sa priličnim procentom „naprednjačkih“ simpatizera) trenutno podjednako obeležava i nepoštenje i neuspešnost. Jer zašto bi se u suprotnom uopšte potezala priča o mogućoj realizaciji poštene i uspešne Srbije?

Sad što se neuspešnosti tiče, uvek postoji mogućnost pozivanja na objektivne socijalno-ekonomske pokazatelje, dok to znatno teže ide sa kvalifikacijom nepoštenosti, koja se jedino može odnositi na ljude od krvi i mesa.

Između „iskvarenog karaktera“ privrede i „iskvarenog karaktera“ naroda (kao nosioca suverenosti) verovatno može postojati smislena veza, ali su to ipak dve odvojene realnosti. Kako se može izmeriti težina poštenja jedne zemlje? Ili količina sigurnosti po glavi stanovnika? Jasno je da odgovore nećete naći u predizbornim porukama sa bilborda.