Postmoderni espreso

Pravila moderne su u tom pogledu jasna – niti može svaka bogovetna tema u baš svaki bogovetni kontekst, niti može bilo koji kontekst sa bilo kojom temom. Izuzev u postmodernom ključu „spajanja nespojivog“ koji je odavno prekoračio okvire modernističkih pravila igre. U tome se delimično krije odgovor na pitanje zašto baš u jubilarnom stotom izdanju kolumne IZ KORNERA pišem o postmoderni, a ne o, primera radi, drugom krugu predsedničkih izbora.

Počeću sa jednom proizvoljnom konstatacijom. Naime, siguran sam da većina čitalaca ovih redova neće uočiti bogzna kakav specijalni, ponajmanje postmoderni, znak u činjenici da je pre nekoliko dana slika Edvarda Munka pod nazivom „Krik“ prodata nepoznatom kupcu za 120 miliona dolara. Iskreno, postoji li nešto naročito postmoderno u tome što će neki prebogati ekscentrik ukrasiti enterijer svoje palate motivom izobličenog lica prestravljenog čoveka? Ipak, oni koji su čitali „Postmodernizam u kasnom kapitalizmu“ Frederika Džejmsona setiće se da je ovaj autor upravo „Krik“ označio kao kanonski izraz velike modernističke teme otuđenja.

Munk je naslikao „Krik“ u četiri verzije na prelazu 19. i 20. veka, inspirisan pre svega izgledom neba nakon erupcije Krakataua. No, šest ili sedam decenija kasnije, prema Džejmsonu, otpočinje postmoderna era gde upravo „Krik“ simboliše pomak u dinamici društvene patologije: od otuđenog subjekta unutar modernističke „ere strepnje“ do subjekta u fazi raspadanja u okviru postmoderne „ere povinovanja“. Istina je, međutim, da niko pouzdano ne može odrediti tačan datum prelaska moderne u postmodernu. S druge strane, svako može nagađati momenat kada se to dogodilo posredstvom određenih pokazatelja globalnih promena. Na osnovu toga kada su strukture koje oblikuju identitete, zatim klase unutar polarizujućih društava i predvidljivi društveni odnosi ustupili mesto nestajanju klasa unutar fragmentiranih društava sa nepredvidljivim društvenim odnosima, odnosno prevladavanju izbora u oblikovanju identiteta.

E sad, to što je neko baš u ovom istorijskom trenutku papreno platio Munkovo delo na simboličkoj ravni može govoriti dosta toga. Ipak, ono što prvo upada u oči jeste koincidentno preplitanje medijskog uzdizanja Munkovog „Krika“ sa aktuelnim socijalnim krikom ogorčenih ljudi širom Evrope. Skoro pa bismo mogli zaključiti kako se dosadašnja dekonstrukcija subjekta polagano preokreće u njegovu ponovnu rekonstrukciju. Što ne mora nužno da znači i kraj postmoderne ere.

U njoj smo zapravo dokle god raspadanje celine ne doživljavamo kao gubitak, kako veli Liotar – istaknuti teoretičar postmoderne. A sva je prilika da većina današnjih ogorčenih subjekata širom sveta neće osetiti preveliku tugu zbog eventualnog raspada zapadnog neoliberalizma („istočni“ se u tranzicionim periferijama još uvek nalazi u prilično dobroj formi), što će reći da postmoderna era još uvek funkcioniše.

Prvo, i dalje opstaje trend mešanja ideoloških matrica, pri čemu se ne zna gde počinje levo, a gde završava desno. Drugo, i dalje dolazi do prožimanja privatne i javne sfere, pri čemu nije najjasnije gde počinje rialiti, a gde završava stvaran život. I da, još uvek opstaje model političara-ortaka koji u košulji olabavljene kragne i zavrnutih rukova ležerno zaranja u narodnu masu.

U tom smislu postmoderna započinje krajem sedamdesetih sa Karterom koji se, kako legenda kaže, prvi od američkih predsednika obratio televizijskoj publici u ležernoj kombinaciji pulovera i košulje. Do tada su sako i kravata predstavljali obavezujući standard. (U isto vreme na ekonomskom planu dolazi do uspona neoliberalizma tog, ispostaviće se, postmoderno-ideološkog melting pota).

Pa ukoliko se nekome u skorije vreme pričinilo da su sve partije nalik jedna drugoj, to je onda pouzdan znak da je Bodrijar s pravom pisao o tome da je nekadašnje moderno razgraničenje različitosti ustupilo mesto progresiji postmodernog rasta istovetnog. To je zapravo mirođija koja nikako ne „otprinosi“ razumevanju recepta za pripremanje postmodernog espresa.