Povratak (ne)otpisanih

Ili kada se kasnije pravda Prletu da ga „nedelja nije videla bez uštirkane bele košulje i pepito mašne“. Pamti se i Tihijevo taktičko viđenje izlaska iz bezizlazne situacije: „Seko, ako dođe do gužve, beži u kukuruz“.

Ili primer ideološke doslednosti kada borac novoformiranog partizanskog odreda iskaljuje klasnu svest na Prletu: „Njega će Uča prvog da strelja zbog izdaje radničke klase.“ Tu su i nezaobilazne Mrkijeve elaboracije gerilskog ratovanja zasnovane na naučnim osnovama: „Drugovi, prošlo je vreme brzih i lakih improvizacija iz četr’es prve – sada planiramo akcije matematički precizno.“

Bar se s nominalističke tačke gledišta sintagma „povratak otpisanih“ uklapa u aktuelna dogovaranja oko sastava buduće vlade Srbije. Naime, od predizborne kampanje do danas ključni politički igrači bar jednom su prošli kroz traumatičnu epizodu otpisanog aktera iz priče o sastavljanju izvršne vlasti. To drugim rečima znači da će ko god bude sastavio sledeću vladu dolaziti iz redova povratnika načetih postraumatskim sindromom otpisanog.

Najpre su se uoči opštih izbora svi osim koalicije oko demokrata i socijalista nalazili u kategoriji otpisanih, što su Dačić i Tadić nepretenciozno nagovestili kada su se, kako legenda kaže, za samo pet minuta dogovorili o konstelaciji buduće vlade. Demokrate su tom prilikom fiksirale mesto budućeg premijera, a socijalisti su računali na postojeće resore plus koji više (eventualno). Posle izbora situacija se delimično promenila budući da je trijumfalnim dupliranjem glasova Dačić samog sebe promovisao u novog premijera otpisujući s te pozicije demokrate, što ovima tada nije padalo teško, jer su računali na sigurnu poziciju predsednika države.

U to vreme, dakle pred drugi krug predsedničkih izbora, dogovor oko nove vlade između Dačića i Tadića trajao je svega pola sata ili preciznije (kako bi kazao drug Mrki) čak 25 minuta duže u odnosu na njihov predizborni dogovor. Ovaj nenadani produžetak razgovora (a tu svakako treba uračunati i vreme potrošeno na ispijanje kafe), nikoga nije posebno zabrinuo jer je zajednički demokratsko-socijalistički kurs bar u teoriji ostao nepromenjen, uz dodatno naglašavanje strategije munjevitog sastavljanja vlade nakon predsedničkih izbora.

Ipak, (ne)očekivani trijumf prethodno otpisanog Nikolića, iskomplikovao je stvari. Odjednom su se otpisani naprednjaci našli u fokusu, što je dodatno pojačalo pritisak na Dačića da se odluči kom će se carstvu privoleti. Lider socijalista se u međuvremenu samoinicijativno samootpisao sa mesta premijera, što je uostalom učinio i lider demokrata u noći nakon prebrojavanja glasova.

Samootpisani Tadić međutim ubrzo prelama i ne trepnuvši ispisuje svoje ime na vizit-karti budućeg premijera, amortizujući na taj način pritisak na Dačića, a u kontekstu njihovih ranijih dogovora o budućoj vladi. Otpočinju, ispostaviće se, mukotrpni pregovori, pa u kombinatoriku oko sastava izvršne vlasti ulaze do tada otpisani LDP i URS. Situacija se dodatno komplikuje pošto demokrate favorizuju Čedu, a socijalisti Mlađana, bez obzira na Bajatovićeve predizborne tvrdnje kako socijalisti nikako ne pristaju na Dinkićev neoliberalizam. Pregovori očekivano zapinju o kadrovsku džombu, pa revoltirani Dačić otvara dvosmisleni front poništavajući sopstveni otpis sa mesta budućeg premijera i istovremeno se (i sasvim paradoksalno) upisujući na mesto budućeg lidera opozicije.

Kako sada stvari stoje, SPS se očigledno dogovorio sa URS-om o zajedničkom traganju za trećim partnerom, što drugim rečima znači ili da je Dačić načelno prihvatio Dinkićev neoliberalizam ili da se Dinkić priklonio Krkobabićevom antiglobalističkom otporu MMF-u.

S druge strane uvek treba računati na mogućnost koalicije socijalista i naprednjaka, odnosno velike koalicije naprednjaka i demokrata koje su politički analitičari odavno otpisali. Bilo kako bilo teško je poverovati da će se do izlaska ovog teksta znati sastav (ne)otpisanih sastavljača nove vlade. A možda će se i znati ukoliko Dačić za dobrobit ovog društva pristane da radi sa strankama i ponedeljkom.