Pozdravi, želje i čestitke

Od toga da nismo žestoki uživaoci kulturnih sadržaja, pogotovo onih iz domena tzv. visoke kulture do toga da nam popkulturne prakse (domen tzv. niske kulture) nekako više pasuju tako da radije gledamo televiziju nego pozorišne predstave. Slično je i sa muzičkim praksama.

Na primer, devedeset odsto ispitanika nikad nije otišlo na koncert klasične muzike, ali je više od polovine permanentno orijentisano na slušanje narodnjaka. U pitanju mogu biti dijametralno suprotni ukusi, ali i finansijski momenat. Platežna moć, naime, u priličnoj meri utiče na stvaranje kulturnih navika, pa bi se zato jaz između Vivaldija i Kebe na nivou konzumacije njihovih opusa valjao premeravati (osim pomoću estetičkih aršina) i aršinima lošeg materijalnog standarda potencijalnih konzumenata. O ukusima, s druge strane, ne treba raspravljati.

Između istraživačkih nalaza o konzumiranju sadržaja visoke i niske kulture provukla su se dva manje poznata, ali veoma interesantna podatka. Prvi, da Srbi više slušaju radio od ostalih evropskih naroda. Drugi, da se po čitalačkoj kondiciji Srbija nalazi iznad evropskog proseka. Što se radija tiče, sudeći prema relativno visokom procentu slušanja narodnjaka može se izvući zaključak kako se folk u velikoj meri konzumira upravo preko pomenutog čuda tehnike. Nije tu u pitanju samo sindrom pozdrava, želja i čestitki, koji je inače dosta rasprostranjen na ovom prostoru. Treba uzeti u obzir i fenomen kontakt emisija sa društveno-političkom tematikom, koje često predstavljaju rezonantnu kutiju za apatično-hrapavi glas naroda. Situacija u kojoj populus do besvesti iskazuje svoje mišljenje preko radio-aparata, sa aspekta demokratije odnosno slobode mišljenja i govora, predstavlja odličnu stvar.

Zapravo radio je odavno prestao da funkcioniše isključivo kao prijemnik i pretvorio se u veliku brbljaonicu, mesto gde vox populi svakodnevno para etar. I to vox u potpuno sirovom stanju, bez obzira na to da li se radi o politikom protkanoj kontakt emisiji ili o glasanju za muzičku top-listu. Sve u svemu Breht bi danas verovatno bio prezadovoljan budući da je pisao kako će radio postati najfiniji mogući aparat za komunikaciju u javnom životu tek onda kada se slušaocima omogući da govore, a ne samo da slušaju. Drugim rečima kada se radio iz sredstva distribucije transformiše u sredstvo komunikacije.

Može biti i da je podatak o privrženosti Srba radio-aparatu u velikoj meri proizvod garniranja manuelnog rada muzikom. Kod nas se kuvanje ručka i okopavanje njive tradicionalno lakše obavlja uz „Pozdrave, želje i čestitke“, a i običaj javnog pozdravljanja i čestitanja odavno je postao deo radio-folklora. Ipak, nekako je prijatnije zamisliti kako je simbioza prosečnog Srbina i radio-aparata produkt nagona za razmenjivanjem stavova u javnoj sferi.

Iako je Maršal Makluan u „Gutenbergovoj galaksiji“ podvukao bojazan Pjera de Šardena da će se svet umesto u gigantsku biblioteku transformisati u džinovski tehnološki mozak, knjiga je sve do danas opstala u globalnom selu. Ipak, pred naletom interneta, čitalačke navike svuda lagano umiru, pa se danas u pozitivan čitalački bilans svrstavaju svi oni koji su pročitali bar jedan naslov tokom godine. Istraživanje kulturnih praksi u Srbiji pokazuje da je čak (ili tek) 60 odsto ispitanika iz čistog zadovoljstva pročitalo bar jednu knjigu za godinu dana. To je, doduše, za čitavih 20 procenata ispod švedskog čitalačkog standarda, ali nas i pored toga svrstava u prvu čitalačku ligu Evrope. No ne treba uzletati pre vremena. Još uvek je 80 procenata onih koji za godinu dana nisu pročitali niti jedan tzv. stručni naslov.

Građani Srbije, dakle, relativno često slušaju radio i čituckaju knjige, ali slabo posećuju ustanove kulture. U zemlji jedva da egzistira dva odsto pasioniranih ljubitelja kulturnih dešavanja. Sve to govori da je socijalis momentos odneo šalu. Mnoga druga istraživanja (socioekonomska pre svega) govore u prilog tome. Na primer, od početka SEKE, dakle od 2008. godine, u Srbiji svakog meseca prosečno bez posla ostane tri hiljade ljudi, pa ne čudi što su Srbiji evropski šampioni u strahu od otkaza. Paralelno raste broj siromašnih. Zvanično su to svi oni koji primaju manje od 8.500 dinara mesečno. A takvih je prema zvaničnoj statistici oko 700.000. Kad se tome doda zvaničnih 750.000 nezaposlenih (1,7 odsto su vlasnici fakultetske diplome) stvar postaje ozbiljnija. Pogotovo kada se tome dodaju i „nusproizvodi“, kao što je porast broja razvedenih brakova.

Danas se samo u Beogradu razvede svaki peti bračni par, što je u odnosu na lude osamdesete, kada se razvodio svaki dvadeseti ogroman skok u razgradnji osnovne ćelije društva. Istraživanja kažu da glavnu ulogu u tome igraju novčani problemi koji utiču na nerazumevanje i lošu komunikaciju među bračnim drugovima. Ali, pitaće neko, kakve na kraju sve to ima veze sa kulturnim praksama građana Srbije? Valjalo bi razmisliti o tome. Naročito u svetlu predstojećih predizbornih pozdrava, želja i čestitki.