Pozorište Reja Bredberija

Ova naoko jednostavna formula postaje izuzetno složena ukoliko je primenimo na aktuelnu političku situaciju u Srbiji. U tom smislu izgleda kako sastavljači buduće vlade, nakon najnovijih dramatičnih obrta, sve više nastupaju kao žestoki Bredberijevi poklonici. Ništa čudno ako se uzme kao potencijalno tačna konstatacija da su mnogi od njih, izuzev eventualno Mrke i Krke, verovatno odrastali uz kultno Pozorište Reja Bredberija – televizijski pandan Zone sumraka, inače veoma popularne serije na ovim prostorima.

Naoko obična kombinatorika oko sklapanja vlade iznenada će se, ukoliko je Dačić sastavi u julu, preokrenuti u naizgled neobičan finalni proizvod. Neobičan u kontekstu prividne permutacije novog i starog. Tako se formalno (i na prvi pogled) čini da će buduća vlada bez demokrata predstavljati nešto sasvim novo. Sadržinski, međutim, najverovatnije neće, jer će sa socijalistima na čelu to ipak biti vlada dobro poznatih likova koji su, uključujući i reformisane radikale, bar jednom u prošlosti, kraće ili duže vreme, boravili u organima izvršne vlasti. Dakle, ponovna bujica poznatih lica (iz prošlosti), da parafraziramo naslov zajedničkog SF romana Normana Najta i Džejmsa Bliša. A to u prevodu znači da će se vladina politika verovatno i ubuduće kretati u granicama poznatog narodnjačkog stiha „ničeg novog nema, sve po starom ide“. Drugim rečima, neobično će se na kraju ponovo preokrenuti u obično. Probajte, međutim, da to kažete onima koji se plaše duhova, a koji će u potencijalnoj vladi (strahujući od povampirenja stare koalicione osovine socijalista i radikala) jedino videti najezdu duhova iz prošlosti. I to, čudne li podudarnosti, upravo trideset godina nakon premijere „Poltergeista“, inače (ako ćemo po sociologu Daglasu Kelneru), jednog od najsociološkijih filmova o duhovima svih vremena.

S druge strane, samo dan nakon što je Toma predao Dačiću mandat za sastav vlade, u Beogradu je nastupio najsrbijanskiji od svih američkih bendova – Faith No More. Muzička atrakcija iz San Franciska na čelu sa dijaboličnim Majkom Patonom održala je nakon Egzita 2010. još jednu nezaboravnu svirku u Srbiji. Desilo se to u noći između petka i subote u okviru festivala „Belgrade Calling“. I sve bi se po inerciji završilo sa korektno otpevanim i odsviranim hitovima (uključujući „Janu“ koja pored „Dilajle“ očigledno postaje sastavni deo repertoara ovog benda) da u jednom trenutku Paton nije demonstrirao izvanredno poznavanje društvenih (ne)prilika u Srbiji posvećujući „Digging the grave“ novom predsedniku Srbije. Usledila je reakcija publike iz koje se dalo zaključiti da na Ušću vlada hroničan nedostatak Tominih glasača. No kad su počeli prvi taktovi „aluzije na predsednikov narodski nadimak“, zvižduci su se preokrenuli u oduševljenje. Ambivalencija razdraganih fanova, razume se, nije zbunila Patona, koji je po svemu sudeći očekivao sličnu ako ne još i frenetičniju reakciju. I sad nek neko kaže kako Toma nije popularan u Americi.

Doduše ni upola koliko je, oprostite na poređenju, popularan Dilan Dog u Srbiji. Pa nije se valjda tek onako na festivalu stripa u srcu Šumadije pojavila Paola Barbeto – scenaristkinja avantura čuvenog detektiva natprirodnog. A kao da je juče bilo kada se pre četvrt veka na kioscima pojavio prvi broj Dilana Doga u srpsko-hrvatskom prevodu. „Doktor Ksabaras“ je na nesreću u realnom svetu označio ubrzani početak kraja zlatne jugoslovenske ere, ali i stapanje fikcije i stvarnosti na nivou balkanskog horora devedesetih. Uostalom dvadeset pet godina nakon „Doktora Ksabarasa“ na festivalu stripa u Kragujevcu Paola Barbeto, koja je od Ticijana Sklavija preuzela scenarističku štafetu, veli kako ideje za Dilanove pustolovine pre svega nalazi u svetu koji je okružuje. Prilično onespokojavajuća opservacija s aspekta mešanja fikcije i stvarnosti unutar današnjeg Duha vremena. „Razlika je samo u tome što se u stripu za razliku od stvarnosti i najneprijatniji događaji mogu promeniti nabolje.“