Pravda za Despića

„Snevam“, veli Čedo, „kako sam vratio mandat poslaniku koji ga je (dok je ulazio u svoj tamni audi), nehotice ispustio na parking ispred hipermarketa. Upravo sam izlazio iz hrama potrošnje, noseći čak dve kese do pola napunjene suhomesnatim proizvodima, kada ugledah mandat kako se šljašti na asfaltu – tik pokraj zadnje gume audija spremnog za polazak. Potrčah koliko me noge nose ne bih li nekako zaustavio ubogog poslanika i vratio mu nazad izgubljeni mandat. ‘Hvala, građanine pokorni’, obratio mi se nakon uspešno obavljenog dobročinstva poslanik, zatim brže-bolje smotao mandat u pederušu i potapšao me znojavim dlanom po glavi. (Kao što Teodosić tapše loptu prilikom slobodnog bacanja.) Pritom se nagutah dima koji je kuljao iz auspuha poslanikovog audija pre no što će se ovaj, brzinom najnovijeg poskupljenja električne energije, izgubiti na horizontu u oblaku prašine.“

Sanjati vraćanje izgubljenih stvari poslanicima (pogotovo ako su ovi iz vladajuće koalicije), pa bilo da se radi o novčaniku ispunjenom evrima, tršavoj pudlici iliti poslaničkom mandatu – prema tranzicijskom sanovniku označava devastiranje poštenja kao vrline.

Uostalom, verovatno ste i sami uočili kako se shvatanje poštenja u ovom društvu prilično izokrenulo pod uticajem već izokrenutog sistema vrednosti. Pošten je ministar koji je podneo ostavku (i prešao na još unosnije mesto); Pošten je poslanik koji se odrekao fotelje u jednom upravnom odboru (a zadržao preostale dve u drugom i trećem upravnom odboru); Pošten je državnik koji je zaposlio mlade stranačke ljude u državnoj upravi (a zauzvrat otpustio mlade ljude iz prosvete i zdravstva); Pošten je premijer koji je džentlmenski darivao zlatne, srebrne i bronzane olimpijce (ali novcem građana ove zemlje)…

Na ovo poslednje je pre nedelju dana reagovao akademik Despić i vratio gradonačelniku Malom Nagradu Grada Beograda, koju mu je ovaj dodelio pre godinu dana za dugogodišnji doprinos muzičkoj kulturi. Tom prilikom (prisetimo se) Mali je održao prigodno ali nezgrapno slovce: „Nadam se da ćete našim generacijama dati primer kako mogu bolje da se menjaju“.

Akademik je to i učinio i Malom vratio novčani deo pomenute nagrade čime je pokazao da je nagrađivanje zaslužnih naučnika i umetnika u kešu (200.000 dinara) daleko ispod nagrađivanja zaslužnih sportista – takođe u kešu (45.000 evra). Tako i treba (dreknuće na ovom mestu napredni tržišni um), jerbo za prve populus navučen na rijalitije nikada nije ni čuo dok mu drugi darivaju redbulovska krila pa se populus zbog njih oseća moćan, jak i snažan. Upravo onako kako se u stvarnom životu nikada ne oseća.

S druge strane, akademik Despić je vraćanjem Nagrade grada Beograda Siniši Malom u ruke iskazao i lični prezir prema novokomponovanom maniru političara da kulturu, umetnost i nauku guraju u zapećak, a da istovremeno podilaze narodnoj bazi tako što joj otete resurse neophodne za svakodnevni život nadomeštaju populističkim uzdizanjima razonode i sporta. (Beše li sociolog Rajt Mils govorio da američki službenici svakog vikenda otkupljuju novčićima zabave turobne sate prethodne radne nedelje?)

Kako bilo, valja postaviti sledeće pitanje – da li će građanski čin poštenog akademika Despića aktuelna vlast umeti da ceni? Odgovor je – neće, budući da vlast funkcioniše kao paranoični Ilija Čvorović koji sve one koji ga popreko pogledaju automatski proglašava ološem, neradnicima, neprijateljima države, mrziteljima premijera, nepoštenim opozicionarima, ukratko, personama non grata.

Čak se ni Mali nije oglasio povodom Despićevog čina (oprezan je, čeka da mu iz centrale jave kako da reaguje), već je samo poetično prozborio da je „sport u Beogradu potpuno procvao“.

Na koncu, uopšte nije važno šta vlast misli o poštenom činu akademika Despića. Ukoliko je Despić svojim postupkom dao primer mladim ljudima kako mogu na bolje da se menjaju – ko što onomad na dodeli Nagrada grada Beograda reče gradonačelnik Mali – onda je pravda za poštenog akademika Despića u potpunosti (i trajno) ispoštovana.