Praznik frizbija i roštilja

Krenimo stoga od početka – tačnije od zlatnih 80-ih kada svi poljoprivredni proizvođači nisu slušali Džonija, niti su svi äbeli okovratniciô otkidali na Bregu. Ako se kojim slučajem i desilo da ôGracijaö osvoji nekog seoskog đilkoša, koji je na prvo slušanje batalio motokultivator i odjurio ka najbližem urbanom centru da vidi kako lijepe žene prolaze kroz grad, to nipošto ne znači da je i ôMilovanö zaveo armiju gradskih šiparica nepovratno ih zarazivši lepotama pastoralnih popevki. S druge strane, sasvim je izvesno da su u vreme Idola i plamenih zora, radnici i seljaci Prvi maj proslavljali sa izbalansiranim količinama urbanih i ruralnih sastojaka.

U prvom redu, prazniku rada pristupalo se sa poštovanjem, valjda i zbog toga što je rad još uvek predstavljao cenjenu društvenu kategoriju, a radništvo i seljaštvo klasni motor samoupravnog razvoja. Čak se i prvomajsko roštiljanje, za razliku od današnjeg, obavljalo u funkciji društvene nadgradnje. Naime, kao što Marks reče, prvo si morao jesti i piti, pa tek onda teoretisati o društvenom položaju radnog čoveka i građanina. Zato su i u zenitu jugoslovenskog samoupravnog sistema, polovinom 80-ih, prvomajskim ulicama još uvek špartali ljudi u plavim kombinezonima kako bi, i pored pristojnih životnih uslova, javno istakli vlastiti klasni položaj. Nije bitno što se performans odigravao unutar idealizovane varijante pseudosocijalizma. Doduše, dok je Staljin do krajnjih granica poseljačio Marksovu ideju socijalizma, kao Brega jugoslovenski rokenrol, dotle ju je Tito, poput Štulićeve rokenrolizacije seljaštva, defakto urbanizovao. Možda je upravo zbog toga sistem delovao zdravo i stabilno, a radni ljudi i građani zadovoljni životnim standardom, mada uvek spremni da štrajkom zatraže povoljnije uslove rada. Na Prvi maj se moralo gledati drugačije nego što se to danas čini.

Prema Špenglerovoj teoriji, nakon zenita jugoslovenskog samoupravnog sistema, na red je došao njegov krah, uključujući tu i urušavanje društvenog položaja i ugleda radnika i seljaka. Tokom 90-ih, a naročito posle 2000. godine, uslediće propast radničke klase i osipanje sindikalne mase, prestruktuiranje društvenih odnosa iz pseudosocijalizma u kvazikapitalizam, privatizacija društvene imovine, tajkunizacija privrede, stečajni postupci, degeneracija radničkih prava, tranzicija koja tečeů

Onda je valjda jasno što se danas Prvi maj sveo na praznik ritualnog proždiranja grilovanih svinjskih odrezaka, rekreativnog bacanja frizbija i takmičarskog ispijanja piva po šumama i gorama naše zemlje ponosne. Dok diljem sveta radnici masovno izlaze na ulice, kako bi izrazili protest protiv eksploatacije kojoj su izloženi, često prkoseći kordonima predstavnika javnog reda i mira, u Srbiji se masovno pale roštilji, a vođe reprezentativnih sindikata, u atmosferi lokalnog dečijeg karnevala, poručuju – eto i mi smo tu da (tobože) podviknemo vlasti. Nevolja je u tome što glas sindikalnih funkcionera više nalikuje falsetu prestrašenog evnuha, pa svojom jačinom dobacuje jedva do južne granice bivšeg trga Marksa i Engelsa.

A i kog bi se vraga bilo ko u ovoj zemlji zamarao nekakvim radničkim pravima koja ionako ne postoje. Radnici odavno nisu radnici već isključivo (ne)zaposleni. Seljacima se smatraju oni koji napadaju äevropskuô vlast. Rad je klub sa Banjice a obavljanje posla za balkanoidnog poslodavca nešto sasvim drugo. Uostalom, premijer je tu da misli umesto nas i da odlučuje äko ima da radi a ko nemaô. Zbog svega ovoga Prvi maj u Srbiji predstavlja spužvu isceđenu od smisla. Relikt bolje prošlosti kojoj se rado vraćamo kad god dremnemo pokraj rasplamsalog prvomajskoj roštilja.