Predizborni ćevapi

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }A:link { }

U velelepnoj sali Madlenijanuma, 505 članova glavnog odbora SNS-a (svaka sličnost sa Krašovim bombonama „505 sa crtom“ je slučajna), nije štedelo dlanove. Frenetično pljeskanje trajalo je taman koliko i jedan reklamni blok na Pinku, pa se činilo kako oduševljena masa naprednih kadrova neće dozvoliti svome lideru da ikada započne svoj govor. A onda se i premijer, ponesen zapaljivom atmosferom nalik onoj sa koncerata Ace Lukasa, pridružio pljeskanju. I tako su svi još neko vreme radosno pljeskali. Zaista neobična ekstravagantnost za čoveka koji uporno tvrdi kako mu je država milija od stranke. Ipak, i predizbornom pljeskanju jednom mora doći kraj. Zato ćemo se u redovima koji slede držati analize najupečatljivijih momenata iz premijerovog govora.

Na samom početku, premijer je obznanio da će izbora ipak biti i upozorio „naprednjake“ da će oni (izbori) biti teški – ali da se oni („naprednjaci“) ne plaše.

Određena doza dramatike je u ovakvim govorima preko potrebna iako, ruku na srce, izborne dramatike uopšte i nema. To je lideru SNS-a i te kako poznato. Razjedinjena opozicija dobiće taman toliko glasova da se Čeda vrati u parlament kako bi zajedno sa ostalim bajatim parlamentarcima izigravao večitu opoziciju. SNS će, s druge strane, dobiti neophodan broj glasova od stamenog biračkog tela, i zahvaljujući apstinentima koji opravdano neće imati za koga da glasaju, vladaće bezbrižno do 2020. godine.

Profitiraće još i krajnja desnica – Dveri i DSS koji će kritikovati Vučića zbog evropskog puta – kao i Šešelj koji će premijera svojski braniti u znak zahvalnosti što mu je ovaj, ne računajući rijaliti publiku, pripomogao u političkoj revitalizaciji.

Da dramatika ne ide bez komike, potvrdio je lider SNS-a izjavivši da će se zahvaliti mangupima u vlastitim redovima, te da će ih poslati tamo gde pripadaju – nakon čega se dvoranom prolomio talas pljeskanja nasmejanih i očito raspoloženih „naprednjaka“. Nameću se dva objašnjenja. Ili mangupi tog dana nisu bili prisutni u sali, budući da su svi prisutni udarnički aplaudirali, ili su pljeskali sami sebi tumačeći premijerovu poruku kao nagoveštaj kakve unosne sinekurice u vidu savetničkog mesta, nameštenja u agenciji za zaštitu od jonizujućih zračenja, ili čak konzulata u nekoj egzotičnoj zemlji. Tako će i Vučić biti zadovoljan i mangupi će ostati na broju.

„Hoću tim koji neće da se reklamira, nego da radi“, nastavio je premijer – sada već ozbiljnijim tonom. (Frenetični aplauz, ovacije).

Da li to onda znači da će se premijer, koji se do sada isključivo bavio reklamiranjem vlastitog rada, odreći advertajzinga u budućnosti? Ide li ovome u prilog premijerova najava kako će se ovog puta malo pojavljivati u kampanji. (Samo jedna konferencija za štampu nedeljno, plus repriza).

Na koncu, najinteresantniji deo premijerovog govora odnosi se na otpor koji SNS doživljava zbog obračuna sa tajkunima i kriminalcima. Ali, kakvi su zaista rezultati tog obračuna? Tajkuni se i dalje bogate i tlače radnu snagu. Kriminalci postaju TV zvezde kojima klinci traže autograme na ulici. A prosveta za to vreme propada. I treba li novinar, intelektualac, građanin…, da cenzuriše vlastitu kritiku vlade bojeći se da će ga premijer optužiti za šurovanje sa tajkunima i kriminalcima? Ako si protiv nas – sa njima si!

Ma kakva sad cenzura – drugarice građanke i drugovi građani? Pa zar premijer nije novinarima lično prineo oval sa predizbornim ćevapima? I zar tom prilikom nije izgovorio istorijsku rečenicu koju će đaci u dalekoj budućnosti izučavati u megaškolama: „Sklonite te piksle, bolje da ljudi jedu ćevape nego da puše“.