Privredni pick and roll

Stvar je u tome što tajanstvena putanja društveno-ekonomskog razvitka ne zavisi isključivo od stranih investitora i domaćih privrednih elitista već i od kvaliteta radne snage. Recimo, naši košarkaški radnici igrali su u Španiji hladnih glava i s vatrom u srcima – što je izgleda dobitna kombinacija koju je selektor Đorđević više puta isticao tokom turnira, a protivnici je očigledno nisu uzimali za ozbiljno – u taktičkom smislu dabome. Sve u svemu, slično bi mogao izgledati i foto-robot srpskog udarnika budućnosti.

Mislim na led na glavi i vatru u srcu. Pitanje je samo kakvim bi dodatnim pick and roll taktikama trebalo naoružati takvo jedno čeljade? Da li isključivo materijalnim dobrima ili pak nematerijalnim uslovima rada? Štaviše, takvo pitanje zahteva hitne i energične poteze vladajućih struktura. Pogotovo što naši radni ljudi definitivno zaslužuju da im se prizna uloga pokretačkog mehanizma privrednog razvoja zemlje. Kao što se Teodosiću, Bjelici, Krstiću i Raduljici priznaje uloga arhimedovskih poluga u pokretanju reprezentativnog stroja.

Podizanje minimalne cene rada za 22 dinara (još 16 dinara pa se može kupiti najjeftiniji hleb), odmah se nameće kao prvi strategijski potez kojim se radni čovek uspravlja na noge lagane. Međutim, vraga – država se i po pitanju štapa i kanapa koleba kao stidljiva mlada pred nabrijanim proscima. Mnogo je – poručuje vlast kroz ministra Vulina koji levitira između sindikata, poslodavaca i države poput kakvog spiritualnog medijuma za radnička i boračka pitanja. Naime, nije u skladu s principima zdravog razuma najpre smanjivati plate (i penzije), a onda ih prividno kompenzovati nekakvim podizanjem minimalca. Srbija je previše ozbiljna država da bi se njena tehnobirokratska kamarila bavila sličnim stvarima koje pristojnom čoveku život znače. Uostalom, ni košarkaši nisu igrali zbog novca pa su se na kraju dočepali svetskog trona – kao da čujem opširna rezonovanja rukovodećih organa našeg vrlog Tranzilenda. Preneseno značenje se vidi iz aviona. Država jedino ište armiju volontera u plavim kombinezonima ispunjenih patriotskim elanom, koji su i pored dobrano stegnutog kaiša spremni da udarnički prionu na slabo plaćene poslove – pa čak i da život dadu za društveno-ekonomski razvitak zemlje. Dakle, smanjiti plate radnicima a minimalac držati na minimalnom nivou kao što mu ime kaže – to vam je, čitaoci dragi, strategijski pick and roll kojim država pristupa privrednom oporavku zemlje.

Kategorija progresa se s druge strane eksplicitno nadovezuje na kategoriju vremena kroz tipičnu dilemu – da li razvojne pomake smeštati u sadašnje ili u buduće vreme. Vlasti na primer tradicionalno preferiraju ajnštanovsko poimanje vremena budući da napredak zemlje smeštaju čas u blisku, čas u daleku (maglom obavijenu) budućnost. Svojevremeno su, u svojim futurističkim elaboracijama društva, demokrate vezivali početak napredovanja Srbije za godinu kada su praktično sišli s vlasti. Naprednjaci sada početak napretka lociraju tamo negde oko 2020. Sadašnjost se preskače, jer se trenutno loše stanje konstantno stavlja na dušu prethodnim vlastima.

Naprednjaci krive demokrate za sistematično uništavanje privrede nakon petog oktobra, dok su demokrate, sličnom metodologijom, krivile Miloševićev režim za društvenu propast pre naznačenog datuma. Status kvo se na taj način neprestano obnavlja, a tapkanje u mestu prerasta u simbol progresa. I kako u tom slučaju ići napred pored svih tih vraćanja unazad? Ugledati se na košarkaše… Odigrati pick and roll u korist privrednog napretka… Ili jednostavno – ne tapkati u mestu…