Prodaj sve osim b(l)anje

Znate li, dalje, da su Englezi tu „zebru“ uvrstili na listu britanske kulturne baštine? Da ne govorimo o studiju u kojem su nastajali rok klasici poput recimo „Tamne strane meseca“ grupe Pink Flojd. Znate li s druge strane da beogradski Abbey Road – Studio 5 Radio Beograda više ne postoji? Pitanje je zapravo koliko uopšte Beograđana zna da se ovo mesto na kojem su se pekla legendarna dela domaćeg roka nalazilo na prvom spratu Doma inženjera u Ulici kneza Miloša?

Po svemu sudeći nismo imali interes da čuveni studio pretvorimo u muzej i da na taj način obogatimo turističku ponudu glavnog grada. Uzgred, očigledno smo, za razliku od Engleza, još uvek miljama daleko od proglašenja sličnih mesta za kulturnu baštinu Srbije. Teško to ide ako mermerni blok zdanja bitnog za kulturu zemlje nije star makar 150 godina. Zamislite uostalom da nekome padne na pamet suluda ideja da zakatančenu Akademiju – kultno mesto andergraund svirke, uglavi na spisak kulturne baštine Srbije negde između Mileševe i Sopoćana. Ipak, tema današnje epizode „Iz kornera“ nisu tretmani „akademije“ i „petice“ u novijoj srpskoj istoriji već ukazivanje na fenomen potencijalne rasprodaje banja što indirektno ima dodirnih tačaka sa prethodnom pričom (razmislite o vezi između tretmana kulturne i prirodne baštine) ali direktno otvara čitav niz pitanja od egzistencijalnog značaja za privredni razvoj zemlje. Na stranu što se na osnovu ambivalentnog odnosa države prema razvojnim perspektivama banjskog turizma može zapaziti najvitalnija strategija izvršne vlasti – presipanje iz šupljeg u prazno.

Ako se prethodna vlast pretežno bavila presipanjem iz šupljeg u prazno, što joj, ruku na srce, nije išlo tako loše (barem ne do izbornog krešenda), onda bi se već sada progresivnim iskorakom mogao smatrati nagoveštaj usmerenosti nove vlasti prema obrnutoj strategiji presipanja iz praznog u šuplje. Bez obzira što bi se u tom slučaju moglo govoriti jedino o progresivnom pomaku u proizvodnji istovetnog. Drugim rečima, ako se prethodna vlast pošto-poto bavila rasprodajom državne imovine sledeći mantru o privatizaciji kao ključnom momentu društvenog razvoja, nema sumnje da će se i taze vlast kretati tim, po svemu sudeći, dobro utabanim putem. Jer čime inače zakrpiti pozamašne budžetske rupe? Kako izbeći zamrzavanje plata i penzija? Odakle iskopati investicije i nova radna mesta? Na koji način udovoljiti zahtevima MMF-a ako ne piljarskom rasprodajom svih raspoloživih resursa u državnom ili mešovitom vlasništvu.

Piljarenje možda ima nekog smisla u slučaju nerentabilnih (čitaj propalih) preduzeća koja bi ionako bilo teško vratiti u ring nakon tranzicionog nokauta. Isti je slučaj sa preduzećima slabe konkurentnosti na inostranim tržištima poput, kako vele stručnjaci, železare u Smederevu. Mada bi u ovom poslednjem slučaju iščitavanje određenih znamenja moglo biti od koristi – na primer onog da je cena čelika na svetskom tržištu skočila baš na dan kad su kauboji odjahali iz grada. Ali ajd sad, da ne preterujemo sa motivima iz „Trećeg oka“. Ionako je teško razumeti misteriju nekontrolisanog nagona za privatizacijom (rasprodajom) rentabilnih potencijala za namicanje profita. Banje recimo spadaju u tu ekonomski isplativu kategoriju, koju čini miks prirodnog dara i društvene infrastrukture. Ovaj bi se potencijal uz malo ulaganja mogao postaviti na noge. Renoviranje postojećih kapaciteta i pametan marketing podrazumevaju se prilikom proboja na evropsko tržište bogato potencijalnim uživaocima banjskog turizma. Vlada je, međutim, očigledno okrenuta rasprodaji (privatizaciji) banjskih bisera poput Sokobanje i Banje Koviljače. (PIO fond izgleda zateže.) Država zato nalikuje nesposobnom preduzetniku koji ne uviđa značaj uslužnih delatnosti na kontinentu sve starijih ljudi. Jel’ neko u vezi s tim spomenuo otvaranje novih radnih mesta? Štulić je svojevremeno savetovao Jablana da ukoliko želi sreću, proda sve osim blanje (stolarsko rende). Ima nečega u tome.