Prohujalo s vihorom

To međutim nije razlog da se minimiziraju dosadašnji napori vladajuće garniture (mestimično sklone spektakularnim aktivnostima) u smeru pozitivnog rezultatskog šokiranja radnih ljudi i građana. Spektakl je uzgred budi rečeno najsigurniji način da se građanima pokaže kako (izvršna) vlast ipak ponešto radi. Zato ne treba da čudi što spektakularni početak okršaja sa korupcijom deluje kao kudikamo lakša vrsta posla od masovnog zapošljavanja stanovništva iliti proširenja potrošačke korpe. Razlika je u tome što su u ovom drugom slučaju kapaciteti spektakla unapred iscrpljeni.

Inače, pažljivijem posmatraču prvih stotinu dana rada izvršne vlasti neće promaći sitnije „kolateralne“ pretumbacije u vrhu – pre svega one koje se tiču načina na koji pojedini akteri igraju svoje uloge. Tako izuzev predsednika i prvog potpredsednika vlade svi ostali članovi deluju kao polukonspirativno društvo koje pre svakog početka sednice ritualno zapevuši „Računajte na nas“. A to bi zapravo moglo značiti da zadnji plan vrlih novih-starih ministara predstavlja neku vrstu taktičkog manevra pod geslom: ćutim-radim-osluškujem glas naroda.

Ilustrativan primer ovoga je Krkobabićev boravak u medijskoj ilegali. Na prvu loptu izgleda kako priča o platama, penzijama i socijalnoj pravdi punih sto dana leži na ledu (tako će biti uvek friška), a zapravo se radi o sastavnom delu drevnog taktičkog trika – obmanuti protivnika (MMF) pomoću prividne hibernacije, a onda u pogodnom trenutku odmrznuti antiglobalističke zahteve i matirati ga s leđa.

S druge strane Dačić je veoma ambiciozno (za razliku od prošlog sastava vlade kada je briljirao u ulozi koju sada daleko ambicioznije igra Vučić) prihvatio nimalo zahvalnu ulogu koju je ranije, naizgled manje ambiciozno, igrao Borko Stefanović. Drugim rečima dok se Dačić ambiciozno bacio na raspetljavanje Kosovskog čvora gurajući u stranu funkciju prvog čoveka policije, Vučić se s puno entuzijazma upustio u borbu protiv organizovanog kriminala i korupcije nijednog trenutka ne zapostavljajući titulu srpskog Eliota Nesa koju su mu podarili mediji.

Pa ukoliko Dačić u kontekstu ambicioznog bavljenja Kosovom deluje kao, metaforički rečeno, Borko na steroidima, dotle se u kontekstu bavljenja mitom i korupcijom to isto može kazati za Vučića, ali u odnosu na Dačića. Bez obzira što bi se usled aktuelne afere prisluškivanja moglo pretpostaviti kako prvi potpredsednik vlade trajno bataljuje ulogu Eliota Nesa zarad uloge jednog od dvojice odvažnih novinara Vašington posta koji su svojevremeno raskrinkali Niksonove prisluškivače.

Samo što ova naša aktuelna afera prisluškivanja više nalikuje nekakvom obrnutom Votergejtu – tamo je „predsednik prisluškivao“ druge, ovde predsednika (kao i ostale mnogobrojne funkcionere države) prisluškuju drugi. Uzgred, afera se perfektno uklapa u idealnotipski model policijske države sa bogatom tradicijom nadziračkih radova u rasponu od Ozne do Kosa. Da nevolja bude veća, nadziranje i prisluškivanje nisu samo izumi domaćih Čvorovića već predstavljaju srž današnjeg sveta „prepunog bezbedonosnih rizika“. Fajf i Banister u jednom eseju o nadziranju Glazgova tvrde da su ljudi danas u svakodnevnom životu do nečuvenih razmera podvrgnuti nadzoru, čime su za nevidljive posmatrače postali vidljiviji nego ikada ranije.

Afera prisluškivanja namestila se dakle baš nakon što je stotinu dana arbajtovanja izvršne vlasti prohujalo pored nas. I to, interesantne li koincidencije, baš u vreme kada se treš rijaliti „Preljubnici“ dobrano zavrteo na „ružičastoj“. Pazite, radi se o tzv. televizijskom formatu koji uporno nastoji da uveri gledaoca kako su iscenirani događaji na malom ekranu (prisluškivanje i tajno nadziranje zabludelih naturščika) stoprocentno istiniti. Realnost je ipak daleko komplikovanija od rijalitija.