Projekat veštice iz Blera

Nekome je (verovatno Vučiću) palo na pamet da angažuje Tončija u cilju (pazite ovo) poboljšanja efikasnosti rada celokupne izvršne vlasti Republike Srbije. Bler je, razume se, oberučke prihvatio poziv zemlje kojoj je onomad obećavao tone bombi po metru kvadratnom, zgrabio debeli tefter i pohitao u beli grad na vodi. Bilo je to jesenas kada dunje kise, a onda je početkom ove godine poslao izaslanika Kembela (ne mešati s „Vorholovom“ supom s rezancima) da održi brzopotezni kurs Vučićevim popečiteljima (kako su za Karađorđevog vakta nazivani preci današnjih ministara).

Inače, Bler je u svetu konsalting tezgarenja čuven po nadnaravnoj fleksibilnosti budući da vrlo rado odlazi u goste raznorodnim vladama koje su voljne da plate usluge njegove agencije. Na primer pozove ga diktator Kim u Severnu Koreju, a Toni već hita s unapred razrađenim projektom odbrane od eventualnog napada Južne Koreje. Potom ga zovnu Koreanci s juga, a Toni im za simboličnu svotu zelenbaća ponudi lažni plan odbrane severnijih Koreanaca. Pozovu ga iz Malezije kad ono…

Nije stoga čudno što pošten čovek neretko pomisli kako u Bleru čuči nekakva zla veštica koja mu povremeno šane na uvo poneku sočnu instrukciju. Kao Srđan Todorović Nikoli Koju u Dragojevićevom filmskom prvencu. Može biti da je upravo veštica iz Blera došapnula svome pulenu da vladi Srbije poturi (pardon, ponudi) projekat pod blokbasterskim nazivom „deliveri junit“. „Videćeš, Toni, bombastičan naziv fasciniraće tamošnje domoroce“, tako nas tretiraju veštice sa Zapada, „pa će onda još više ceniti svog premijera Aleksa Litlvulfa“. I bi tako – samo što je projekat nekako više fascinirao premijera, a nešto manje sirotinju raju.

Duboko naklonjen anglosaksonskim terminima u koje se zaljubio dok je kao golobradi mladić prao čaše po vajtčepelskim kafanama, Vučić se sasvim očekivano oduševio Blerovim „deliveri junit“ projektom. Verovatno bi od radosti poskočio iz fotelje da u njoj češće sedi umesto što brojne obaveze obavlja stojećki. Uostalom, ne dešava se tako često da vam u beli grad na vodi navrati glanc nova strategija. Zvala se jednostavno Deliverinka Junitonović.

Kad se prevede na srpski jezik, „deliveri junit“ označava strategiju klasičnog tutorisanja našeg ministarskog kadra budući da popečiteljima nameće neku vrstu „poslovođa“ kojima ovi redovno moraju podnositi radne izveštaje. „Poslovođe“ potom hrpu prikupljenih izveštaja prosleđuju generalnom šefu (tipu iz Blerove agencije), koji ih zatim „teškom mukom“ iznosi do samog vrha Vučićkamonove piramide.  Da li vas ovo kojim slučajem podseća na piramidalnu Ejvon strukturu prodaje s elementima birokratske hijerarhije iz televizijskog remek-dela „Siroti mali hrčki“? Ako je vaš odgovor potvrdan, onda ste na dobrom putu da shvatite o čemu se ovde radi.

U međuvremenu, teza da Vučić oskudeva u partijskim kadrovima uopšte nije bitna za priču o „deliveri junitu“. Kao što nije bitan Bler ni njegova firma koju, što takođe nije bitno, plaćaju braća Arapi. Daleko je bitniji odgovor na pitanje, čemu drešenje kese zarad unajmljivanja bilo čije konsultantske firme za otkrivanje tople birokratske vode. Zar neko stvarno veruje da u Srbiji ne postoje eksperti za pomenutu oblast koji bi, za razliku od Blerovih visokoplaćenih trudbenika, radili skoro za „dž“?

I zar te pare ne bi bilo racionalnije uložiti u povećanje zarada prosvetnim i zdravstvenim radnicima budući da je narod sve manje obrazovan, a sve više bolešljiv?! Na stranu što nam škole sve više liče na zatvore, a bolnice na kazamate! Međutim, koga briga za to – kao i za verovatnoću da će se besmisleno ulaganje u dodatnu birokratizaciju izvršnog aparata vlasti ubrzo pokazati kao prilično promašena i jalova rabota.