Prvi glas Srbije

Ukoliko nam se katkada učini da dokolica više-manje proždire rad, na dobrom smo putu da proniknemo u suštinu epohalnog obrta. Naime, pojedinac u sve većoj meri biva istisnut iz sveta proizvodnje zarad što fleksibilnijeg „kipovanja“ u svet potrošnje. Jer ako danas čovek nije pogodan za proces rada, budući da nema snagu mašine niti sposobnost kompjutera (misao koju je početkom devedesetih, sasvim u duhu Andrea Gorca, izrekao nekadašnji predsednik vlade Dragutin Zelenović), onda je svakako pogodan za čestu potrošnju u tržnim centrima.

„Etika rada zamenjena je etikom dokolice“, pisao je svojevremeno veliki američki sociolog Rajt Mils. „Svakog dana ljudi prodaju deliće sebe da bi svake večeri i svakog kraja sedmice pokušavali da ih otkupe novčićima zabave“. Mils nam pre svega skreće pažnju na proces velike transformacije koji je otpočeo daleko pre pojave interneta, plastičnih potrošačkih kartica, fejsbuka i rialiti emisija. Radi se o preobražaju radnika-proizvođača u građanina-potrošača (konzumenta televizijskog spektakla), kada su televizor i radio predstavljali armirani beton magičnog sveta dokolice.

Danas armirani beton televizijske dokolice predstavlja upravo takmičarski šou program. Nepoznati ljudi se nadmeću koristeći kao oruđe sopstveni (anti)talenat, da bi zauzvrat preko noći postali poznati i prihvaćeni od širokih narodnih masa. Gledaoci kraj malih ekrana i publika u studiju funkcionišu kao konzumenti spektakla, ali i učesnici koji pasivnom preradom prikazanog sadržaja (i)li aktivnim SMS glasanjem za vlastitog favorita participiraju u šou programu. S jedne strane, takmičari oblikuju sebe u procesu razvoja na televiziji, što je jedna od bitnih karakteristika današnjeg rialiti šou programa. S druge strane, talenat se podiže na nivo industrije. S treće strane, gledaoci dobijaju ono što su tražili, a to je uživanje u televizijskom doživljaju. Neki zapadni sociolozi tvrde kako je danas potrošačima draža potrošnja doživljaja od potrošnje roba i usluga. Štaviše, iščekivanje doživljaja često je važnije od samog čina konzumacije.

Uzmimo „Prvi glas Srbije“. Reč je o šou koji u potpunosti pasuje današnjem duhu vremena budući da sadrži sve potrebne sastojke tržišne ideologije. Tu je obavezna konkurencija kao sastavni deo tržišne logike. Tu je i imperativ takmičenja, borbe gde na kraju samo jedan/jedna odnosi pobedu. Ne zaboravimo komisiju relevantnih autoriteta (vidljiva ruka tržišta) koja ocenjuje kandidate uporedo sa glasačima iz redova laičke publike (tržišni mehanizam ponude i tražnje).

Svaki neuspeh surovo se kažnjava direktnim propadanjem u rupu. To je ujedno momenat koji najvernije oslikava doba individualne odgovornosti u kojem živimo. Što bi rekao nemački sociolog Ulrih Bek, „svetskotržišna prinuda kosmopolitske fleksibilnosti deluje i kao mehanizam isključenja“.

Sve u svemu,“Prvi glas Srbije“ predstavlja dobar šou u koji je, vidi se iz aviona, uloženo poprilično novca. Treba pomenuti i nezaobilazni eklekticizam koji u slučaju Prvog glasa Srbije pomalo vuče na postmodernu. Ima tu i Muzičkog tobogana i Operacije trijumf, ali i Ruskog ruleta – kviza u kojem takmičari bivaju ostrakirani kroz rupu u podu. Kako god, u nedelju naveče završila se još jedna sezona ovog višemesečnog šoua. Trijumfovala je devojka koja očigledno zna da peva u kontinuitetu.

Kad smo kod kontinuiteta, u izvršnoj vlasti se po svemu sudeći nastavlja kontinuitet disonantnih tonova. Predsednik vlade priča jedno, prvi potpredsednik drugo, a predsednik države nešto sasvim treće. Dok je Tadić zvanično bio predsednik Srbije a nezvanično predsednik i prvi potpredsednik vlade, kakofonije stavova logično nije bilo. Sasvim je druga priča sa aktuelnim vladajućim trijumviratom. Tu borba za prvi glas Srbije izgleda tek počinje.