Pucanje iz prazne puške

Međutim, šta to vredi? Srbija bi se izblamirala pred svetom jer bi nakon eventualnog Tačijevog lišavanja slobode na vrelom beogradskom asfaltu, tog istog Hašima morala ekspresno da pusti na slobodu. Tako bi i definitivno potvrdila status paradajz-republike kojoj pravila ponašanja diktiraju čak i mali ambasadori velikih sila. A i kako bi drugačije mogla postupati jedna zavisna kolonija lišena vlastitog “ja”, bez elementarne snage i moći da se odupre spoljašnjem diktatu? U suprotnom, Bler bi se već nalazio iza rešetaka u nekoj srpskoj bajbokani pošto bi ga revnosni Stefanović još jesenas uhapsio kad je ono s Vučićem pogađao posao oko deliveri junitsa. (Toni – ne Neša). Blerovo ime se takođe, poput Tačijevog, nalazi na nekom od spiskova lica koje bi Srbija (samo da može), rado ćorkirala zbog poznatih dešavanja iz 1999. godine. A kad već ne može – onda bar malko može da pripuca iz prazne puške? Zar to inače nije omiljena sportska disciplina naših vrlih političkih radnika?

S druge strane, ako je Dačić u nekoliko navrata srdačno drmusao Hašimovu ruku, pretresajući s njim ključne teme u okviru Briselskog sporazuma o normalizaciji odnosa između Beograda i Prištine, šta ga onda, kog đavola, sprečava da tom istom Tačiju skuva kafu unutar kruga dvojke? Zar to ne bi bio fantastičan doprinos normalizaciji odnosa između Beograda i Prištine koji bi čak i obazrivi Brisel ispratio frenetičnim aplauzom – uzdignutog palca. Očigledno, mogu da se susreću u Briselu, pa što se ne bi susretali i u gradu otvorenog srca? Nije valjda u pitanju bojazan da bi Tačijevo pojavljivanje u Beogradu na vodi podrilo ustavni poredak ove zemlje? Zar to nije pomalo alogično budući da u plavoj knjižici lepo piše kako je Pokrajina Kosovo i Metohija sastavni deo teritorije Srbije, da ima položaj suštinske autonomije u okviru suverene države Srbije i da iz takvog položaja pokrajine slede ustavne obaveze svih državnih organa da zastupaju i štite državne interese Srbije na Kosovu i Metohiji.

Zašto bi se onda pojavljivanje jednog građanina Srbije, pritom i pripadnika nacionalne manjine, smatralo opasnošću po tu istu Srbiju – državu koja (prema ustavu) upravo počiva na ljudskim i manjinskim pravima i slobodama. Ovako ispada kako zvanična Srbija zabranom Tačijevog pojavljivanja u Beogradu zapravo apostrofira njegovu funkciju ministra inostranih poslova Kosova (zanimljivo, ne i Metohije), čime indirektno priznaje da Kosovo baš i nije sastavni deo Srbije, a što dovodi u pitanje osmi član Ustava RS koji se tiče teritorijalnog jedinstva i nedeljivosti Republike Srbije. Nećete valjda reći da bi naši izvrši organi gazili po sopstvenom Ustavu? Možda je u pitanju sumnja u Tačijevu povezanost sa “Žutom kućom”? No, zar bi se u tom slučaju Vučić i Dačić sastajali s takvim monstrumom, odnosno zar bi propustili da kategorički zatraže njegovo izuzeće iz pregovora između Beograda i Prištine? Štaviše, zar Srbija za sve ovo vreme ne bi agresivnije insistirala da se priča o trgovini ljudskim organima na Kosovu i Metohiji podrobno istraži, i zar Dik Marti, koji je i pokrenuo pomenutu priču u evropskom parlamentu, ne bi trebao biti redovan gost Nemanjine 11?

Evropa drži da je čovek nedužan dok se ne dokaže suprotno, pa je Tači rado viđen gost u Briselu. Beograd sa svoje strane teži ka tom istom Briselu, evropskim principima i vrednostima, ali i normalizaciji odnosa sa Prištinom. U prevodu, Tači slavi rođendan u Beogradu, a predsednik Nikolić, shodno ustavu ove zemlje, slobodno naručuje bozu i baklavu u poslastičarnici na glavnom prištinskom trgu. Jel to onda normalizacija ili abnormalizacija odnosa Srbije i Kosova – pitanje je sad?