Pun kufer licemerja

Tako u isto vreme možete nabasati na Vlajčićeve opservacije kulturnih zbivanja u zemlji i inostranstvu, a samo par stranica dalje na gola dupeta elitnih nadničarki. Znam, tržište je to – reći će neko. Štampamo ono što prodaje novine, ali zato uzgred provučemo malo kulture i kritike vlasti. Ipak, licemerno je racionalizovati vlastitu nemoć odolevanja zahtevima tržišta. Osuđuješ nešto, a pritom to isto analitički pratiš, prenosiš i promovišeš.

Nedeljnik Vreme (broj 1290. od 24. septembra), takođe je izgleda poklekao pred naletom rijaliti groznice, te je Staniju metnuo na naslovnu stranu. Valjda nije bilo adekvatnijeg idejnog rešenja da se obeleži frtaljvekovno postojanje ovog cenjenog glasila. Da su Danas ili Politika ustupili naslovnicu pomenutoj starleti, verovatno bi se moralne vertikale društva uskopistile i osule drvlje i kamenje po uredništvima rečenih novina. Ovako, ispada da je baš nekako kul kada Vreme turi Staniju na naslovnu stranu. Jer, Vreme pretenduje na titulu britkog kritičara društvenih anomalija, ali ne i njihovog besplatnog promotera. Sa Stanijom na naslovnoj strani, međutim, stvari se obrću za čitavih 360 stepeni, budući da se ovim činom Vreme opasno približilo estetici časopisa Sabor iz 80-ih godina prošloga veka.

„Koktel smućkan od razgolićenosti, prostakluka i jeftine zabave“, kako to napisa glodur nedeljnika Vreme, trebalo bi da predstavlja paradigmu oličenu u liku i delu starlete Stanije. Zar onda nije pomalo licemerno istovremeno lamentirati nad rijaliti „koktelom“ a onda taj isti „koktel“ besplatno afirmisati preko cele naslovne strane? Staniju boli uvo, ubacila je još jednu referencu u svoj CV (naslovna strana Vremena) – i mirna lisovićka štala.

Za to vreme premijer gorke suze lije što mu starleta preotima primat u medijima. Mada, zar i to nije pomalo licemerno od čoveka koji iskače iz frižidera svaki put kada posegnete za paštetom. Još je licemernije što se golemi deo javnosti, koji iskreno saoseća sa premijerovim duševnim bolima zbog ugrožene mu popularnosti, zgražava nad činjenicom da Šešelj udarnički obilazi rijaliti kuće i štale tragajući za glasačkom motkom kojom će pokušati preskok cenzusa.

I šta je, recite mi, neobično u tom njegovom autopregalaštvu? Zar Šešelj nije začetnik rijaliti žanra u parlamentarnom životu ove zemlje? I to u vremenu kada su njegova desna i leva ruka imale obličje današnjeg predsednika odnosno premijera Srbije. Uostalom, kome još na pomen začetka rijalitija na ovim prostorima ne padne na pamet Šešelj koji preseca kablove mikrofona predsedavajućeg ondašnje skupštine. Mada ni Špegelj nije za bacanje. Sećate se scene s početka 90-ih, nalik milionima scena iz bilo koje sezone Farme, u kojoj ga dvojica pripadnika KOS-a navlače na priču o ilegalnom uvozu oružja u Hrvatsku. Sve se odvija pred skrivenim kamerama u enterijeru seoske kuće koja po svemu sudeći predstavlja preteču rijaliti kolibe u Lisovićima. Zar to nisu prapočeci ex Yu rijalitija sa tragičnim posledicama?

U međuvremenu, niko ne postavlja krucijalno pitanje – otkud (bre) Šešelj na Pinku kada Mitrović preferira „naprednjake“? Gde je tu elementarna logika? Odgovor je lak jerbo nije težak. Naime, Šešelj se vrlo pohvalno izražava na račun dojučerašnjeg saradnika i aktuelnog premijera Srbije. Pa ko ne bi pustio takvog jednog pi-ar majstora koji premijera kuje u zvezde – i to daleko efikasnije no što bi to izveo plaćeni reklamni agent. I ko je uopšte pomenuo cirkus?

Nije li, na koncu, krajnje licemerno porediti rijalitije sa cirkusom. Cirkus je umetnost! Cirkus je večita inspiracija pesnika i romansijera. Od Balaševića do Kiša. Rijaliti je pak sličniji politici. Učesnici zaobilaze istinu ne bi li osvojili nagradu. Sto hiljada evra ili milion glasova. Svejedno je licemerno.