Rad i život na crno

Arif Heralić, livac iz Zenice, našao se najpre na novčanici od 1.000 dinara, a ubrzo nakon toga i na onoj poznatijoj sa dve nule manje. Razlog – odavao je utisak izuzetno zadovoljnog socijalističkog trudbenika. Sad, Arifa je, istina, krasio šeretski osmeh jednog Spensera Trejsija, ali za baksuza ne i fanatizam u prebacivanju norme jednog Alekseja Stahanova. Ta uloga pripala je manje fotogeničnom rudaru iz Trtorića kod Breze – Aliji Sirotanoviću. Čoveku koji je prvi 1949. godine uspeo da za cirka 50 tona uglja prebaci četrnaest godina star rekord „sovjetskog rovokopača“ Stahanova. Stoga je Sirotanoviću kao novom rekorderu u kopanju uglja nesumnjivo pripadalo (ako ništa drugo) bar mesto na novčanici od 10 dinara.

Ipak, nekome je „odozgore“ verovatno sinulo da čovek koji za osam sati iskopa 152 tone uglja teško može izgledati čilo i veselo pred objektivom fotoaparata. Zato je odabran Heralić, koji je istovremeno predstavljao znak (pošteni radnik koji uživa u radu), ali i simbol (Sirotanović – heroj socijalističkog rada). U stvari „sistem“ je uz pomoć propagandne simbioze fotogeničnog livca i herojskog rudara uspeo da poveže prebacivanje norme sa neskrivenim osećajem zadovoljstva. Tako su Arifov lik i Alijino ime postali dve strane iste pare. Samo što je vremenom Alijina strana prevagnula u kolektivnom sećanju postavši neka vrsta arhetipa.

Slično je danas kada dve strane iste medalje čine običan radnik i radnik na crno. Uzmimo na primer pažljivo posmatranje zvanične statistike zaposlenih i nezaposlenih pri čemu volšebno izmiče detekcija radnika na crno. Uostalom, ko kaže da filozofija sive ekonomije predstavlja lagano štivo? Šta bi recimo danas kazao dobri, mračni Heraklit o radu na crno? Možda da savremeni radnik na crno teško može dva puta zaredom zagaziti u isti posao. Ili pak da se radnici na crno, poput čestica, neprestano sudaraju od jednog do drugog posla – unutar nekakve „vork on blek kosmogonije“. Eventualno da rad na crno neprekidno teče poput Tempove socijalističke revolucije. Dodajmo spisku i konstataciju da poslovi na crno neprekidno propadaju, što bi po Heraklitovom mišljenju značilo da uopšte ne postoje. Kako god, Heraklitova „panta rei“ filozofija sasvim solidno prianja uz savremenu fleksploataciju rada na crno.

U Srbiji nezvanično radi na crno oko 700.000 ljudi. Toliko je otprilike zvanično nezaposlenih. To naravno ne znači da su svi zvanično nezaposleni istovremeno nezvanični vršioci rada na crno. Mada, dobar deo njih to svakako jeste. Mnogi primera radi primaju državnu pomoć, a istovremeno rade na crno jer ne žele da prekinu kapanje socijalnog minimalca. Dobar deo radno sposobnih nema drugog izbora nego da rinta na crno. Jedan deo se radom na crno bavi u cilju dodatne zarade itd. S druge strane, posledice rada na crno su različite. Država trpi negativni finansijski saldo unutar vlastite kase. Ipak, zarad očuvanja povoljnog poslovnog ambijenta i klasnog mira, naš Levijatan drži čvrsto stisnute zube. Poslodavci koji preferiraju rad na crno radosno zadržavaju deo novca koji u normalnim okolnostima odlazi na isplatu doprinosa zaposlenima. Radnici na crno su manje-više zadovoljni što im Talija uopšte omogućava da rade. Pritom im regulisana zdravstvena knjižica i mesečna karta za prevoz dođu kao nekakav motivacioni impuls u perspektivi. No da li prebacivanje norme (ne samo na crno) ima ikakvog mobilizacijaskog efekta za ovdašnjeg radnika? Teško. Novopečeni tranzicioni biznismeni u Srbiji traže marljivog Sirotanovića sa optimizmom vedrog Heralića obavezno nezainteresovanog za svoja prava. Divlji kapitalizam još uvek vergla na crno.