Rad, red i disciplina

Kad je trebalo izdvojiti za dobar traktor ili kombajn, tu su bili novobeogradski IMT i zemunski Zmaj. Preko Putnika se putovalo u inostranstvo, naravno uz BIGZ-ova izdanja u ruksaku. Građevinari iz „7. jula“ ostavili su iza sebe „Palatu Beograd“, Narodnu biblioteku Srbije, Muzej savremene umetnosti, „Atelje 212“, Filozofski i Filološki fakultet, stadion OFK Beograd. Njihove kolege iz GP „Ratko Mitrović“ izgradili su aerodrom u Surčinu te zatvoreni bazen na Tašmajdanu. Ondašnji gradonačelnici Beograda imali su zbog čega pucati od ponosa. Ali, sve u svoje vreme.

Danas se u senci parlamentarnih predizbornih igrarija odvija naizgled mirna trka za prvog čoveka Beograda. Nenametljivo i bez pompe. Trebalo bi da to bude 74. po redu upravitelj grada još od vremena kada je Ilija Čarapić, sin čuvenog Vase, obavljao tu neobično važnu funkciju. A koju su neki, poput recimo Đurice Jojkića, vršili u diskontinuitetu.

Na primer, između dva Jojkićeva mandata funkciju predsednika narodnog odbora Beograda (drugim rečima funkciju gradonačelnika) obavljao je Miloš Minić itd. Razlog trenutnog guranja ove ne samo gradske problematike pod medijski tepih verovatno leži u izostanku dramskog naboja koji karakteriše svaki neposredni izbor bilo da je reč o partijskoj listi, predsedniku države ili gradonačelniku. Međutim, na majskim se izborima gradonačelnici neće birati neposredno od strane građana, već indirektno preko postizbornog saziva gradske skupštine, što u velikoj meri srozava atraktivnost cele priče. Ali to naravno neće demotivisati partije da nastave sa praksom medijskog (za sada metiljavog) portretisanja kandidata koji će, u slučaju trijumfa jedne izborne liste ili sretnog spleta postizbornih okolnosti, zauzeti gradonačelnički tron.

No budući da pozicija prvog čoveka Beograda u modernom dobu zahteva miks proleterske naivnosti i menadžerske surovosti (uokviren brigom o opštem dobru građana), iskrsava pitanje da li pretendent koji u sebi sadrži pomenute komponente uopšte postoji na ovdašnjoj političkoj sceni? Preciznije, postoji li takav karakter objektivno, izvan subjektivne sfere političkog marketinga? Razume se da će svaka partija namerena da inauguriše prvog čoveka glavnog grada odgovoriti potvrdno na ovo pitanje. Uostalom stvar je veštog marketinga da li će građani bezrezervno poverovati jednom takvom odgovoru.

U tom smislu, bilbord sa kojeg Zoran Stanković, aktuelni ministar zdravlja i kandidat URS-a za gradonačelnika Beograda, obećava građanima rad i red, pri čemu reč „rad“ marketinški vešto izranja iz naziva „Beograd“, verovatno spada u red boljih političko-reklamnih poteza. Mada se stiče utisak kako će radom i redom baratati i Stankovićevi protivkandidati bez obzira na sopstvene izborne slogane.

Nije bitno što se sa izostavljanjem reči „disciplina“ reči „rad i red“ dovode na nivo okrnjene parole. Pa ukoliko bi trenutno parola „rad i red“ simbolički spajala naivnost proletera i surovost menadžera u ličnosti budućeg gradonačelnika, utoliko bi s druge strane svako dalje terminološko istrajavanje na „disciplini“ u kontekstu predizborne poruke građanima nepotrebno prizivalo Orvela u goste. U slučaju URS-a to bi u potpunosti kontriralo Dinkićevim rokerskim afinitetima. Drugim rečima, parola „rad red i disciplina“ savršeno bi odgovarala situaciji u kojoj bi Dinkić, umesto sa Dženanom Lončarevićem, predizborne mitinge završavao svirajući sa Lajbahom.

Nije isključeno da će Beograd u dalekoj budućnosti, dakle u vreme izbora 740. gradonačelnika, najverovatnije izgledati poput megalopolisa iz „Matrixa“. Verovatno će se i razdaljina između Vidikovca i Borče prevaljivati gradskim prevozom za svega nekoliko sekundi. Za sada, međutim, kao naučna fantastika deluje i mogućnost da će se za vreme mandata sledećeg 74. gradonačelnika Beograda sagraditi most preko Dunava. A kamoli eventualni pokušaj da po uzoru na PKB oživi još neki proizvodni gigant s početka ovog teksta.