Rasprodaja škola u centru Beograda

„Pa šta očekujete da gradimo drugo u centru grada osim tržne centre, šoping molove i hotele“ – retorički se obratio voditeljki „Beograda na vodi“. (A šta bi recimo falilo školama, vrtićima, pozorištima…?)

Ipak, gradonačelnikove „vizije“ su suština kič estetike gradske i državne vlasti. Napraviti od Beograda balkanski Las Vegas – grad poroka, šljašteći suvenir u kojem bogati turisti odsedaju u firmiranim hotelima kako bi se ludesali po splavovima i kazinima, dok građani (pretvoreni u potrošačke zombije) bazaju po tržnim centrima presrećni što je Zara došla u Srbiju. Za razliku od ostalih Sirotanovića koji će visiti po građevinskim skelama sa mistrijama i špaklama i uzdizati u nebo Vučića i Malog koji su im obezbedili posao. Dok će tzv. građevinski investitori i dalje tragati za atraktivnim lokacijama po užem i širem centru Beograda.

Možda je upravo jedan od takvih upro prst u brdašce iznad hale Pionir na kojem se nalazi zgrada od 6.335 kvadratnih metara, a u kojoj decenijama unazad vaspitno-obrazovnu delatnost obavljaju srednja i visoka železnička škola – i oduševljeno uskliknuo: „Kakvo parčence zemljišta! Tebra, ovo je ko stvoreno za hotel! Pazi da sve ispadne papirološki čisto. Tu je neka laško“.

U ponedeljak 22. januara, zaposleni u Železničkoj tehničkoj školi pukim slučajem saznaju da se njihova škola, skupa sa stanovima, garažama i poslovnim prostorima – nalazi na „doboš listi“ nepokretnosti javnog izvršitelja. Profesori i đaci već u utorak 23. januara obaveštavaju javnost o nesvakidašnjem događaju, dok ministar prosvete istog dana smiruje situaciju tvrdeći da je došlo do greške, te da zaposleni jamačno neće nikuda iz svog prostora. Sutradan, 24. januara, (kada je zakazana javna prodaja škole), izvršitelj odlaže prodaju na 60 dana kako bi se greška ispravila. Sve naprosto puca od naivne slučajnosti i čudesnih zbivanja. A pomenuta „greška“ je nastala u katastru kada je „neko“ u jednom (verovatno skorijem) trenutku, zgradu železničkih škola, koja je od 1993. godine u vlasništvu države, ubeležio kao privatnu svojinu Železnice. Preciznije, jednog od preduzeća Železnice budući da je ovo javno preduzeće transformisano u četiri zasebne firme.

Jedna od tih firmi je izgubila spor od radnika te je izvršitelj procenio zgradu železničke škole (koja se inače ne nalazi na listi nepokretnosti dotične firme), kako bi se od njene prodaje na javnoj licitaciji podmirili dugovi radnika. Ali, kako je već rečeno, ova „humana nakana“ visi na krtim osnovama „greške“ – prethodno počinjene u katastru. Ta greška, ili je pravilnije reći krivično delo, teška je tačno 483.313.793.95 dinara. Toliko je naime procenitelj (koga inače niko nije video u školi 20. decembra 2017., kada je procena vršena), utvrdio da vredi zgrada srednje i visoke železničke škole. Ostalo je apsurd i autentična slika države u kojoj živimo. Ali i vizije grada u koju se nikako ne uklapaju vaspitno-obrazovne ustanove u centralnim zonama namenjenim pre svega hotelima, tržnim centrima, kazinima i monumentalnim garažama.

Na koncu, čist je nonsens prodavati Železničku školu bez koje nema kvalitetnog železničkog sistema. Prvo, železnički sistem je strateški važan deo privrede. Drugo, kvalitetnog železničkog sistema nema bez obrazovanog i stručnog kadra. Treće, obrazovanog i stručnog kadra ne može biti bez železničke škole.

Kursevi i interne prekvalifikacije koje Železnice Srbije obilato upražnjavaju, samo su jalova imitacija zapadnih praksi. Uostalom nisu badava, baš usred apsurdnih dešavanja oko prodaje železničke škole, prispeli u Srbiju ljudi sa nemačke železnice u nameri da uspostave saradnju upravo sa Železničkom tehničkom školom. Ukapirali su da kursadžijski tip železničkog obrazovanja vodi u propast, te su se dali u potragu za školovanim kadrom. A da li će za 60 dana, Angelu Merkel obavestiti da je država kojom predsedava njen geliebter Vučić dopustila prodaju Železničke tehničke škole koja nemačkoj železnici i te kako treba – ostaje da se vidi.