Rastu li banane u Pomoravlju?

Da li će jedna naučno-tehnička inovacija sa pedagoškom funkcijom disciplinovanja građana izazvati haos i anarhiju kako smatraju pesimisti?

Ili ćemo se preko noći preobraziti u Engleze koji disciplinovano čekaju u redu za dabldeker, kako smatraju slabi poznavaoci ovdašnjeg mentaliteta? Bilo kako bilo, poznato je da od sutra više ništa neće biti kao pre. U penziju odlaze dnevne karte, mesečne markice, povlastice, ručni bušači karata, kontrolori u fluorescentnim puloverima. Sve ono što je predstavljalo nezaobilazni deo GSP folklora.

Od sutra će se, bar što se GSP-a tiče, sve što je čvrsto pretvoriti u dim, kako bi kazao Marks. Švercovanje će biti svedeno na nulu, dok će komfor i bezbednost putnika biti na daleko višem stupnju. Tako barem poručuju iz „Bus plusa“. Ipak, daleko je verovatnije da će nestati i ono malo nonšalantnosti koju su radni ljudi i građani posedovali tokom dosadašnjeg lomatanja u GSP-ovim drumskim krstaricama (od kuće do posla i obratno). Jer naš radni čovek i građanin koji do sada nije preterano razmišljao o manipulisanju mesečnom povlasticom od sada će to i te kako morati da čini. Naime, svaki put kada uđe u gradsko vozilo, naš radni čovek i građanin moraće da prisloni svoju karticu uz određeni aparat, koji se u novom poretku naziva validator.

E sad, iako su mnogi (u ovom trenutku već bivši) posednici starih mesečnih povlastica brže-bolje pokupovali tzv. personalizovane „bus plus“ kartice, stiče se utisak kako strah od mogućih implikacija pomenute novotarije prevazilazi veru u tehničko-tehnološki napredak GSP sistema. Dovoljno je pročitati komentare koje su građani Srbije posejali po raznim forumima pa iz tog galimatijasa izvući najmanje tri grupe pitanja.

Prvoj grupi recimo pripadaju čisto ontološka promišljanja. Recimo, šta to suštinski nije valjalo u dosadašnjem GSP sistemu naplate karata pa ga je trebalo menjati? Ili, na koji će način automatski čitač kartica (validator), koji će od sutra zameniti dosadašnju spravu za manuelno bušenje karata, doprineti komforu i bezbednosti putnika? Komfor i bezbednost predstavljaju osnovne elemente ontologije globalnog poretka, što se baš ne bi moglo reći za poziciju validatora unutar bus plus sistema. Važno ontološko pitanje glasi da li će se građanin nakon svake validacije po inerciji transformisati u broj? Takav preobražaj inače predstavlja ideal svakog iole ozbiljnijeg totalitarnog sistema sa obaveznim dehumanizujućim efektom u podtekstu. Ili, šta reći o ontologiji vlasnika personalizovane kartice? U dosadašnjem GSP poretku, radnik, đak, student ili penzioner sa mesečnom markicom ostvarivao je pravo na, hipotetički rečeno, bezbroj vožnji tokom jednog meseca. Slično će biti i ubuduće, samo što će vlasnik personalizovane kartice morati da je očitava prilikom svakog bogovetnog ulaska u vozilo. U protivnom slede sankcije.

Mnogi se u vezi s tim s pravom pitaju čemu odsustvo elementarne logike kada je novčani iznos za naredni mesec unapred uplaćen i kada je korisniku personalizovane kartice zagarantovano pravo na neograničen broj vožnji tokom navedenog perioda. Zvanično objašnjenje nadležnih dodatno podupire nelogičnost i pojačava sumnju. Naime, prema (ne)uverljivom saopštenju „Bus plusa“, overa kartice služi da bi se prikupili podaci o opterećenosti linija i optimalizaciji gradskog prevoza, a sve u cilju da građani imaju veći komfor i bezbednost. Pa tako ispada da će „personalci“ biti kažnjavani samo zbog toga što su propustili da doprinesu mesečnoj bus plus statistici. To u neku ruku ima veze sa drugom grupom pitanja, koju u tematskom smislu čine građanska prava i slobode.

Oni kojima anticipacija komfora i bezbednosti zvuče kao nekakva new age mantra (na nivou kohabitacije „Bus plusa“ i GSP-a), sasvim logično razmišljaju o pitanjima ustavnosti. Naročito zbog toga što je u globalizovanom svetu sve tanja linija između totalitarizama lokalne trole i globalnog sela. Pa tako nije malo onih koji veruju da ćemo već koliko sutra zagaziti u eru Velikog brata (pravo kroz „bus plus“ vrata). Drugim rečima, da će sloboda nenadziranog kretanja ubrzo biti poprilično ugrožena u Srbiji. Realističkoj osnovi ovakvih „neko nas posmatra“ tvrdnji svakako doprinose i upozorenja Rodoljuba Šabića da se podaci o korisnicima personalizovanih „bus plus“ kartica ne smeju zloupotrebljavati.

Na kraju, trećoj grupi pripadaju pitanja tehničke prirode. Kako realizovati komfor i bezbednost u situaciji kada na jedna vrata autobusa u špicu prosečno uđe deset do petnaest putnika željnih da što pre izvrše validaciju karte, dok je vozilo još u fazi hibernacije? Što obično traje nekih desetak sekundi. Sama pomisao na scene eventualnog meteža oko čekiranja karata mnogima nameće antisistemske zaključke. Na primer da su zeleno svetlo „Bus plusu“ dali oni koji se nikada u životu nisu provozali „harmonikom“ i tome slično. Šta li ćemo tek reći ako nas disciplinski efekti ovog sistema ubrzo uvere da i banane mogu rasti u Pomoravlju?