Ravna gora: Ubrzanje

Drugi utisak je da će prvi ciklus serije, već nakon pet-šest epizoda impregniranih trilerskim saspensom, ostati upamćen po naglom zaokretu ka žanru parodije – za šta je na prvom mestu zaslužna Bjelogrlićeva karikaturalna interpretacija druga Valtera, odnosno Tita.

Tito (vragolasto pogledujući Davorjanku, Krcunu): „Imaš li ti djevojku?“ Krcun (zabezeknuto i pomalo prkosno): „Taman posla, druže Valter, meni je partija na prvom mestu!“ Tito (razdragano i s vidnim olakšanjem što Davorjanka nije zauzeta): „Pa ti si pravi revolucionar, majku ti božju!“

Doduše, čini se da ni druga strana nije u potpunosti oslobođena elemenata parodije. Tako recimo vojsku komandanta Draže koja konačno pristiže na Ravnu goru (u poslednjim sekvencama prvog dela), prati uzvišena muzička tema, kao da je presađena iz kakvog holivudskog spektakla. Tu je i turistička razglednica od šest-sedam brzih kadrova, koja poput kakvog priloga za popodnevno izdanje emisije „Ovo je Srbija“, prikazuje prirodne lepote Dražine „konačne destinacije“.

Bilo kako bilo, prva trećina serijala biće upamćena i po dešavanjima „okolo bekstejdža“, kao što je medijsko prepucavanje između „partizana“ i „četnika“ ili kao što je priča o opakoj reviziji istorijskih činjenica. Na primer, dok Draža jašući na ragi tumara gudurama otadžbine nameravajući da organizuje gerilsku borbu protivu mrskog neprijatelja, to jest da podigne treći srpski ustanak, dotle se drug Valter/Tito u crnom mercedesu vozika po zemunskim džadama deleći usput deci bombone i jureći mlade skojevke – sojke.

Da rezimiramo. Prema svemu do sada viđenom, stiče se utisak da će reditelju Bajiću trebati daleko više prostora nego što su to tri ciklusa od po deset jednočasovnih epizoda, kako bi ispričao priču o Drugom svetskom ratu i pritom izbegao neminovni pad u vrtoglavo ubrzanje (osnovna karakteristika savremenog doba). Tako bi praksa naglog preskakanja vremenskih događaja, koja bi se pod diktatom budžeta (vreme je novac) lako mogla desiti u drugom ciklusu pod radnim nazivom „Užička republika“, opasno bi poremetila umrtvljeni ritam prvog dela na koji su se gledaoci već navikli. A sva je prilika da će se tako nešto i dogoditi – na štetu potencijalno zvučnog i marketinški privlačnog blokbasterskog naslova tipa „Ravna gora: Ubrzanje!“

Jer, ukoliko je za umetničku operacionalizaciju prvih mesec dana ratnih zbivanja reditelju Bajiću trebalo cirka deset sati – sam vrag zna koliko će mu ih trebati u nastavku snimanja kada se događaji budu zakomplikovali i razgranali u mali milion različitih pravaca. Naime, valjalo bi ispratiti povijesne bogaze druga Tita i njegovih partizana, odnosno čiča Draže i njegovih četnika; Nedićevu kolaboracionističku vladu i Ljotićeve pristalice; Paralelne montaže o Kosti Pećancu, popu Đujiću i Nikoli Kalabiću. Ne bi trebalo zapostaviti ni ljubavnu romansu između Tita i Davorjanke, ali i političke relacije unutar Vrhovnog štaba NOB-a. A gde je tek životna drama familije Taralić? Gde su životni tokovi brojnih sporednih likova? Sedam neprijateljskih ofanziva?… Dakle, ipak ubrzanje.

Popularni Bjela je Valtera/Tita odigrao na način kako bi ga u trenucima dokolice i pred pajtosima iz kraja odigrao Ekser iz serije „Vratiće se rode“. Glogovac je s druge strane u Dražin lik uneo više šekspirijanske teatralnosti, što je, kao i u slučaju Valterovog lika, manje posledica glumačke intervencije, a više produkt autorove artističke intencije. Ipak, o istorijskim revizijama i glumačkim provizijama podjednako je deplasirano raspravljati. Umetnost je to.