Ravnodušan prema saču

Jer realno gledajući, teško da bi udar pedesetak metara dugačkog objekta, što je jedva polovina razdaljine od Andrićevog venca do Skupštine Srbije, mogao da izazove ozbiljniji kermes u globalnom selu. U suprotnom, Amerikanci bi već uputili antiarmagedonsku jedinicu (sastavljenu od prekaljenih rudara iz pasivnih krajeva srednjeg zapada) da u paramparčad raznese dotični 2012 DA14.

U celoj priči koincidencija igra značajnu ulogu. Naime, slučajno ili voljom svevišnjeg, tek SAČ (koji to nije) trebalo je da kucne upravo na Sretenje – nekoliko sati pošto predsednik Nikolić razdeli ordenje na svečanoj sednici Skupštine Srbije. On je to i učinio tačno 209 godina nakon inicijalne (ustaničke) kapisle u Marića jaruzi i samo nekoliko sati pre bliskog susreta treće vrste između Zemlje i vanzemaljskog entiteta 2012 DA14. No, s obzirom na okolnosti, Nikolić je izgledao potpuno ravnodušan prema SAČ-u. Kao da će svakog trenutka reći da je Srbija u svojoj istoriji iks puta pregrmela ozbiljnije pošasti nego što je to jedan običan kosmički kliker. Jedva frtalj sata ili dva pre dodele odlikovanja intonirana je kako i dolikuje svečanosti povodom Dana državnosti, integralna verzija „Bože pravde“.

Naravno, istog trenutka se nametnulo subverzivno pitanje koliko je narodnih poslanika, mrmljajući sebi u bradu stihove Jovana Đorđevića, doguralo bar do početka četvrte strofe? U tom smislu, na mestu je pitanje tipa zbog čega je pevanje himne uopšte važno kada naši vrli parlamentarci nisu dužni da (bar prema opisu radnog mesta) izigravaju nekakvo dobrovoljno pevačko društvo? Ali je isto tako na mestu i odgovor u formi kontrapitanja – a kako da prosečan birač nauči veštinu konstruktivnog kritikovanja vlasti (nikako „kritikitiziranja“) kada njegovi predstavnici u Parlamentu (i na vlasti) jedva mogu da nabiflaju pesmu od cirka osam strofa? Sudeći prema direktnom prenosu svečane sednice povodom dana D., izgledalo je da u Skupštini Srbije, i pored enormnog procenta patriotski nastrojenih glava, vlada akutno odsustvo horskog pevanja. Čak bi se na osnovu nemontiranih snimaka „tihe uzdržanosti“ od pevušenja amblematične melodije Davorina Jenka, dalo zaključiti da bi samo retki društveno-politički radnici iz zakonodavne vlasti položili ispit kod Siniše Mihajlovića.

Kad smo već kod sporta, odavno već provejava pitanje šta treba uraditi da bi se Sportsko antinavijačko činjenje (u daljem tekstu SAČ) trajno liferovalo sa domaćih sportskih terena? Ali raščistimo najpre sa prividnim oksimoronom „sportsko antinavijanje“. Elem, sportski hepeninzi bili bi gotovo besmislena pojava bez prisustva navijača. Isto tako, navijači koji to nisu (huligani) teško da bi postojali bez sportskih hepeninga. Bitna razlika je u tome što navijačima u prvom slučaju sportski događaji služe kao povod za benigno ispoljavanje navijačkih strasti, dok antinavijačima u drugom slučaju maligni oblici navijanja dođu kao podloga za kontaminiranje sportskih događaja. Još je veća nevolja kada sportski radnik (ravnodušan prema SAČ-u) upadne u antisportski klinč s drugim sportskim radnikom.

Upravo se to desilo u finalu Kupa „Radivoja Koraća“, kada su Vujošević i Čović efektno demonstrirali da negacija negacije ne rađa afirmaciju. Što se, pak, fudbala na ex-YU prostoru tiče, jedinu branu predstavljao bi eventualni pokušaj sportske revitalizacije regionalnog bratstva i jedinstva. Takva rabota, međutim, iz današnje perspektive deluje kao nekakav sartrovski SF prepun egzistencijalističkog optimizma. Možda s idealističke tačke gledišta prijateljski susret fudbalskih legendi iz Hrvatske i Srbije donekle nagoveštava bolje dane za realizaciju drevnog sna o regionalnoj fudbalskoj ligi. Pitanje je samo koliko Gudelj, Šestić, Karasi, Slišković i ostali znače mlađanim regionalnim navijačima koji su, suprotno zdravoj pameti, i dalje pritisnuti iracionalnim tegovima nacionalnih mitologija?