Rezanje crkavice

S druge strane, gomila političkih poltrona, dvorskih analitičara i ekonomskih stručnjaka kojima voda curi iz usta na pomen makroekonomske stabilnosti, zavikala je kako je neko (eto baš Vučić) konačno stisnuo petlju da raspetlja Gordijev čvor ekonomskog beznađa u Srbiji. Premijer se otisnuo u bolne reforme, odvažno poput Titanika, ne žaleći da u toj plovidbi izgubi čak i koji politički poen – što je Informer propratio resonantno-udvoričkim pokličem: „Ima muda“. Slični prizemni naslovi preko cele strane dnevnih novina očigledno treba da posluže sokoljenju prvog kormilara budući da bolni rezovi direktno idu preko narodne grbače, pa bi se lako moglo desiti da se naš „Titanik“, kome je ministar Vujović dao upravo tri godine fore za zaokret, već tokom narednih izbora zakuca u ledenu santu smanjene podrške biračkoga tela.

Muke su to ljute, što bi rekao Mister No, junački naložiti da se otpočne sa rezanjem crkavica već osiromašenog naroda. A to vam je skoro kao trebljenje radnih ljudi i građana osiromašenim uranijumom. Dobro, reći će će branioci premijerovog lika i dela, ali kako potomcima drugačije obezbediti bolje sutra? I zar su tih 4-5 hiljada dinara koje će vam pojesti bolna reforma neke pare da bi se zbog njih igrali svijetlom budućnošću naše dece? Uostalom, nije to ni polovina džeparca koji svojim školarcima daju savetnici iz Srbijagasa ili EPS-a. Ali će zato potomci naše dece, pod uslovom da preživimo bolno stezanje kaiša, živeti za jotu bolje.

Na kraju krajeva, kad jednom dođe bolje sutra (malo sutra) vlada će nam ponovo dići plate i penzije za 10 odsto pa ćemo za pet-šest godina opet živeti kao i pre bolnih rezova. Nije bitno što ćemo u međuvremenu prodavati bubrege da bismo živeli. Mnogo je bitnije da upravo danas budemo jedinstveni po pitanju neskretanja sa puta makrofiskalne održivosti. Ne, nije to nimalo teško – potrebno je samo 10-15 odsto dobre volje i nervi debljine brodskog užeta. Ako su već predsednik države i guvernerka narodne banke Toma i Jorgovanka sposobni da sastave kraj s krajem i pored smanjenja mesečnog prihoda sa 150.000 na 131.250 dinara u prvom slučaju, odnosno sa 551.047 na 472.139 dinara u drugom slučaju – onda i prosvetni i medicinski radnici mogu da prežive sa tih 40.000 mesečno. Boga pitajte šta se sve može pokupovati za tolike novce.

Prema mišljenju vrlih apologeta, najodvažniji premijerov potez u vezi bolnih smanjenja plata i penzija, jeste spasavanje armije onih koji mesečno primaju manje od 25.000 dinara i na korak su od čeprkanja po kontejnerima širom zemlje Srbije. Humanistički geg se ogleda u tome što se onima koji spavaju pod mostom, u prenesenom značenju, dozvoljava da tamo i nadalje ostanu, dok se u isto vreme onima koji primaju iznad 25.000 mesečno, a kojima će se shodno bolnim reformama srezati mesečne zarade, nude novi under the bridge objekti za svakodnevnu dremku.

Sad, ako je za takvo što potrebno imati „muda“ ili pak 10-15 odsto dikensovske mašte – onda je to upravo ono što trenutno nedostaje uspavanoj opoziciji. Tako Pajtić u maniru učtivog aristokrate iz recimo Jorkšira poručuje vlastima kako nije lepo smanjivati plate i penzije profesorima i lekarima umesto da se balkanski jedro prihvati peformativnog štrajka glađu i žeđu, a Borka Stefanovića i Aleksandru Jerkov pošalje da na stiroporima pred Skupštinom zahtevaju progresivno oporezivanje 20.000 milionera u Srbiji. Zna se uostalom kako to majstori rade, kada je pravi epicentar problema u pitanju.