RTS za pod glavu

Nikada mi, kažem, novogodišnja jagma neće biti jasna. Čak ni u kontekstu svečane novogodišnje trpeze. Pritom, čini mi se kako trpeze tranzicionih gubitnika (nas 84,3 odsto) neverovatno nalikuju jedne drugima – sa neznatnim varijacijama na zadatu temu. Rolat sa mlevenim mesom (250 grama), dve činije krcate smokijem i čipsom, pleh tulumbi, par konzervi jeftinog piva, vino od kupine… Za ovakve đakonije vredelo je udarnički štedeti tokom 2015. godine – katkada preskačući obroke. Bitno je da novogodišnji provod bude na nivou.

Uzgred, postoje dva bazična tipa novogodišnjeg „ludovanja“ – eksterijerski i enterijerski. Prvi tip preferiraju mazohisti otporni na petarde, sa tačkom smrzavanja daleko ispod nule, koji su hrabro odlučili da na platou ispred Skupštine odgledaju Stivena Sigala i odslušaju Lepu Brenu. Drugi model neguju domaćini (i domaćice) verni tradicionalnoj osovini kuhinja – papuče – fotelja, koji svesno ulaze u avanturu zvanu novogodišnji TV program.

Razume se da i među potonjima postoje izvesne podgrupe. Hronični voajeri i radoznalci, spremni da „najluđu noć“ provedu u društvu Parova. Zimogrožljivi ljubitelji svirke na otvorenom, voljni da posmatraju Sigala i Brendžu u direktnom TV prenosu. Filmofili, odlučni u nameri da pogledaju dve-tri „premijere“ koje su inače već odgledali na kompjuteru ili pametnom telefonu. Oboleli od domaćih komendija iz osamdesetih, nemoćni da odole reprizama Žikine dinastije i Tesne kože. I na kraju oni sofisticirani, koji u novogodišnjim programima redovno tragaju za zrnevljem umetničke inventivnosti, znatiželjni da isprate RTS-ovo novogodišnje slavlje.

Kad već plaćam pretplatu u iznosu od 150 dinara, umesto da za te pare kupim Politiku i Danas, i da mi još ostane za kesicu samolepljivih sličica iz kolekcije „Liga šampiona“ koje predano sakuplja moj šestogodišnji naslednik, onda je valjda logično da noć provedem gledajući novogodišnji program javnog servisa. Štaviše, supruga i ja ubrzo shvatimo da napamet znamo sva imena i prezimena sa RTS-a – od voditeljki i voditelja kulturnih emisija i kvizova, preko sportskih komentatora, do prezenterki vremenske prognoze i vesti. Zaključak: Prateći natjecanje „raspevanih regiona“ diljem RTS-ovih studija (parodija na takmičenje za Pesmu evrovizije), tranzicioni gubitnici teško mogu eskivirati utisak kako javni servis Srbije prosto puca od inventivnosti. Rečju, ko bi se nakon takvog jednog hepeninga usudio da pomisli kako sve te raspevane i raspojasane (ali na nivou) zvezde RTS-a predstavljaju nešto manje od osveženja unutar tradicionalno učmale novogodišnje ponude?

Problem, međutim, nastaje dva dana kasnije, kada voditeljku udarnog Dnevnika u pola osam uveče, koja saopštava vrlo ozbiljne vesti auditorijumu, povežete sa onom otkačenom meraklijkom – predvodnicom RTS-ovog novogodišnjeg kolceta. Ne, naravno da ne zagovaram, daleko bilo, da se prezenterkama vesti zabrani veselo i otkačeno ponašanje pred kamerama javnog servisa. To je u eri rijaliti programa čak i poželjno. Samo tražim da vesti ubuduće budu manje ozbiljne i sumorne.

Jer, kako je uopšte moguće baciti petardu i kabadahijski kao čovek proslaviti Novu 2016. godinu kada sa državnog vrha javljaju da poboljšanje materijalnog položaja sledi tek 2017, a sveukupni boljitak tek nakon 2019. Izvinite na izrazu, ali osećate li se pomalo namagarčenima? U najmanju ruku, kao da ste u novogodišnjoj noći badava trošili pare na sve one gurmanske perverzije. Obaška što nas i u (N)ovoj godini čekaju vesele prezenterke vesti koje će nas bodriti da još malo pritegnemo kaiš, progutamo otkaz ili pokrenemo sopstveni biznis zaduživši se prethodno kod banke… Zato bi možda najbolje bilo prespavati 2016. godinu. Sa sve RTS-om pod usnulom i otežalom glavom.