Kada je onomad irački žurnalista gađao cipelom Džordža Buša Mlađeg (i za dlaku promašio), Amerikanci su takvu aktivnost okarakterisali kao teroristički akt gnevnog pojedinca. Samo zahvaljujući nadljudskim instinktima, Buš je izbegao čvorugu na glavi – što bi se teško dogodilo da ga je zasulo više komada obuće. Rečju, da je predsednika Amerike u tom trenutku potkačila psihologija mase, Buš bi se i dan-danas vodio kao žrtva meteža. Ovako, nagrabusio je novinar koji je hitnuo cipelu (kasnije prikladno nazvanu „bušovka“), dok je jedini profitirao lokalni proizvođač obuće iz Turske.
Ipak, bio je Džordž Buš za svog mandata i žrtva mase – kada su mu vatreni obožavaoci u Albaniji strgnuli sat s ruke – u opštem metežu nastalom iz želje fanova da ga dodirnu. Pre Buša, nešto slično doživeo je Elvis Prisli po povratku sa odsluženja vojnog roka – samo što mu je tada časovnik ostao na ruci.
Nego, zaboravite ovaj uvod ili ga jednostavno spalite nakon čitanja. Današnje krucijalno pitanje glasi: da li se subotnji metež u Potočarima mogao izbeći? Odgovor je, normalno, potvrdan. Metež bi zasigurno bio izbegnut da Vučić nije prisustvovao komemoraciji u Srebrenici, ili bi bio zaobiđen da su ozbiljniji organizatori prisustvovali skupu. Ovako, desilo se da ostrašćeni ekstremisti zaspu Vučića drvljem i kamenjem u bukvalnom smislu i na taj način u drugi plan potisnu sam čin komemoracije. Razume se da su deblji kraj u čitavom ovom besmislenom činu izvukli rođaci žrtava, ništa manje besmislenog rata.
Ekstremisti su postigli cilj jer su pokazali da se flašama koka-kole i sprajta može udariti na sam vrh jedne države. Vučić, koji je nekoliko dana pred odlazak u Srebrenicu izjavljivao kako ga pitanje bezbednosti i slične gluposti ne zanimaju, dodao je vlastitom političkom CV-u atraktivne odrednice – heroja i žrtve u isto vreme.
S druge strane, premijerovi apologeti dobili su set loptu da tezu o pokušaju atentata na prvog čoveka Vlade Srbije izdignu do nivoa aksioma, obećavši svima koji umesto atentata pomenu napad, brzu i efikasnu inauguraciju u čin državnog neprijatelja broj jedan. I zaista, treba izgleda stisnuti bele bubrege pa priznati kako subotnji događaj u Potočarima ne predstavlja atentat na premijera – naročito nakon autoritativnog stava stručnjaka (u rasponu od Vučićevića do Vulina), da je pokušaj atentata činjenica par excellence.
Zašto je, uostalom, i bitna preciznija kvalifikacija nasrtaja na premijera Vučića? Radi li se o neprimerenom teranju maka na konac? Ni govora. Radi se pre svega o suprotstavljanju praksi lova na veštice, gde im mesto nije. Ali se takođe radi i o kontrapunktu Pinkovoj senzacionalističkoj dramatizaciji događaja koji bi se, bez imalo namere da se minimiziraju učinci istog, mogao okarakterisati kao prelazna varijanta između napada i atentata.
Recimo, više od napada – manje od atentata. Uostalom, Vučićeve polomljene naočari i živa glava na ramenima svedoče o tome. I nije istina da se normalni ljudski stvorovi u zemlji Srbiji vesele Vučićevom subotnjem hodanju po trnju. Ili da mu kritičari sladostrasno žele narušavanje fizičkog integriteta. Zato nije lepo da premijerove verne „lijane“ trče pred rudu, mere izgovorene reči i ocenjuju šta spada u slobodu mišljenja. Hoću da kažem kako stvari treba nazivati pravim imenima.
U tom slučaju će i Vučićeva ruka pomirenja ispružena u vazduhu i te kako imati potpuniji smisao i legitimitet.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
