S Lemijem u Evropu

Kao što bi svaki neverni Toma, koji sumnja da je jugoslovenski socijalizam još u ono vreme naginjao postmoderni, trebalo da zamisli Lemija Kilmajstera kako prijateljski čavrlja s Drugom Starim lično. DS: “Majku ti božju, Lemi, divota je kak’ ti je uopće palo na um da dođeš k nama? E, da nam je više tak’ drčnih i odvažnih pionira”. LK: “Rules are meant, hik, to be broken, bljuc”.

Čak se i nedavna poseta ekscentričnog NBA stara Denisa Rodmana Severnoj Koreji ne može meriti sa značajem Lemijeve posete Titovoj Jugoslaviji. Jer za razliku od Rodmana, koji je Kim Džong Unu došao u nezgodan čas – usred nuklearnog blefa specijalno pripremljenog za Ujka Sema, Lemi je drugu Titu legao ko kec na deset. Tačno na vreme da iz popkulturne pozicije buntovnog zapadnjaka udari modernizacijski štambilj na još jednu u nizu privrednu reformu. Tako je naš (šatrovački) Mile Kilmajster (da ne kažemo Mile Majsterkil), posredstvom teških gitarskih rifova, nagovestio otvaranje SFRJuge ka Evropi i svetu. Pritom je manje bitno što je u Lemijevoj hardkor simbolici sadržano više koincidencije nego intencije. Mnogo je bitnije što je „Mile“ žestokom svirkom “ispratio” prelazak samoupravnog sistema s dinamike petogodišnjeg plana na mehanizam tržišne privrede zapadnjačkog tipa.

Gotovo pedeset godina kasnije, tačnije u prošli petak, desilo se nešto slično – bar po pitanju dinamike otvaranja prema svetu. Ovoga puta u potpuno izmenjenim istorijskim okolnostima i unutar drugačijeg društvenog konteksta. Reč je o istorijskom dogovoru između Beograda i Prištine koji Srbiji, pitate li članove beogradske pregovaračke ekipe, u potpunosti otvara vrata Evrope. I to u trenutku kada procenat evroskeptika u zemlji rapidno raste. Ali nećemo o implikacijama istorijskog sporazuma. O tome će ionako politički analitičari kratkoročno, a gđica Klio dugoročno. Trenutno su daleko interesantniji simbolika i koincidencija.

Na primer, svako ko se u noći između petka i subote obreo na kanalu televizije Pink i tom prilikom postao očevidac vesele rijaliti žurke na „Farmi“ kraj Barajeva, mogao je eventualno da zaključi kako se sporazum između Beograda i Prištine (postignut nekoliko časova ranije) uveliko proslavlja u direktnom prenosu. Naime, dok su se na B92 neposredno pre redovnog izveštaja iz kuće “Velikog brata” smenjivali prilozi sa pozitivnim reakcijama svetskih zvaničnika u vezi s konačnom normalizacijom balkanskih (ne)prilika, na Pinku je u uzavreloj atmosferi seoske igranke banku uveliko držao Mile Kitić. Ovaj folk star iz “veselih osamdesetih” i još “luđih devedesetih” (kome fanovi “Južnog vetra” neretko iz pijeteta tepaju Lemi) vokalno je solirao uz volontersku pomoć Njujorčanina Ekrema Jevrića – inače planetarne Jutjub zvezde poreklom iz Plava.

Na kraju je čak moglo ispasti kako smo uz pesmu, igru, orijentalni ples i ostale kulturno-umetničke sadržaje “Farme”, skupa s uvaženim Lemijem i cenjenim Ekijem, simbolički krenuli ka Evropi. Sve to pod pretpostavkom da postignuti sporazum između Beograda i Prištine predstavlja istorijski točak nužnosti otporan na klipove. Odnosno pod uslovom da banalna popkulturna koincidencija, uzdignuta na nivo smišljene objektivizacije političkog, predstavlja definitivnu simbolizaciju realnog. Uostalom, pesma nas je održala, zar ne?

Svojevremeno je muzička simbolika igrala značajnu ulogu u političkom životu Crne Gore. Pesma Električnog orgazma “Igra rokenrol cela Jugoslavija” dugo vremena je predstavljala nezvaničnu himnu crnogorske opozicije. Bilo je to u periodu pre osamostaljenja, kada je „Orgazam“ (logički gledano) jedino i mogao proći kao sredstvo političke mobilizacije. Uzgred, da li ste primetili sličnost između predsedničkih izbora u Crnoj Gori i Venecueli? Opozicioni kandidati Lekić i Kapriles nisu priznali tesne pobede Vujanovića i Madura. Ali nije u tome kvaka. Razmislite još koji trenutak u čemu je…