Selfi fotosi i narcisi

Do pre samo desetak godina „mobilni“ je nalikovao toki-vokiju iz kakvog tehničko-tehnološkog hangara sovjetske armije – monofunkcionalan, težak, kabast, rečju glomazan. Danas je to lagana sprava koja u isto vreme obavlja funkcije telefona, video-kamere, televizora, tranzistora, pisaće mašine, fotoaparata…

Pravi dar za (post)modernog Narcisa, kome jedino preostaje da okrene telefon ka sebi, kadrira vlastitu facu i natenane iškljoca celovečernji fotosešn. Ovakav „uradi sam” ritual, poznatiji pod nazivom „selfi“, ušao je u rečnik globalnog novogovora – valjda zbog toga što je u međuvremenu prerastao u masovniji društveni fenomen. „Selfi” se danas upražnjava na svim meridijanima, u gotovo svakom ćošku planete – Bogu iza nogu, što bi rekli agnostici. Tako posvuda, u pola noći, možete sresti narcisa koji se škljoca telefonom ne bi li načinio što (ne)realniji foto. Da li je to možda ona samonadzorna etapa u razvoju (post)modernih društava o kojoj piše Žak Atali?

Stvar je u tome što se Narcis do besvesti može fotografisati istovremeno brišući fotose koji ga prikazuju onakvim kakav zapravo jeste a ne kakvim bi želeo da ga drugi vide, što je bliže narcističkom usudu proisteklom iz stanja entropije – utapanja savremenog pojedinca u samoga sebe, kako ističe sociolog Ričard Senet. S druge strane, „selfi“ je za vrlo kratko vreme zaintrigirao političke radnike koji su u njemu prepoznali potencijal marketinškog oruđa. Ergo, kvaka je u postmodernim taktikama očovečenja prividno nedodirljivih političara. U njihovim očajničkim pokušajima da se, ko u paralelnoj montaži, predstave biračima običnijim nego što jesu, ali i daleko boljim nego što bi to prosečan glasač i mogao pretpostaviti.

Što se samog „selfi” fenomena tiče, on je u žižu interesovanja javnosti ponovo dospeo nakon višečasovnog komemorativnog skupa svetskih političara povodom Mandeline smrti. Sve je, navodno, počelo tako što je danska premijerka Hele Torning-Šmit izvadila telefon u nameri da napravi brzopotezni „selfi” sa Barakom Obamom. („Selfi” kao što vidimo može obuhvatati i više osoba, s tim što jedna od njih obavezno mora „iz ruke“ uslikati sebe i društvo). Da lakrdija bude veća, u kadar je odnekud uleteo i premijer njenog kraljevskog visočanstva Dejvid Kameron, pa se sirota Hele odjednom našla u sendviču između bivše kolonijalne sile u kojoj „sunce nikada ne zalazi” i jedne od trenutno najmoćnijih zemalja sveta. Za to vreme prva dama Amerike – Mišel upadljivo je ignorisala „selfi šou” Dankinje, inače poprilično stešnjene između Junion (Kameron) Džeka i Ujka (Obame) Sema.

Nasuprot tome Mišel je bila, što je za nas neobično važno, izuzetno vesela i nasmejana tokom fotografisanja sa prvim čovekom Srbije. Reč je naravno o zajedničkoj fotografiji predsednika Nikolića i bračnog para Obama, koja je u rekordnom roku obišla sva ovdašnja novinska izdanja. Verovatno i zbog toga što zrači izvesnim stepenom prisnosti karakterističnim za recimo stare drugare iz armije, iliti srednje škole. Prvo, Nikolićeva leva ruka je gotovo obešena o Barakovo desno rame, u nekakvoj „ne dam ti da ustaneš” pozi. Drugo, bračni par Obama je široko osmehnut dočim je Tomin osmejak više nego stegnut, gotovo nakiseo poput kakvog izvetrelog vina – kao da šef države nije svestan težine marketinškog trenutka. Tačno je da to što se desna Tomina ruka nalazi izvan kadra ostavlja zrnce sumnje da je upravo on, a ne ministar Mrkić ili savetnik Đurić, tvorac senzacionalnog „selfija”.

Na koncu, nije toliko ni bitno da li je u pitanju „selfi” i ko je autor fotografije. Bitno je da odnosi između nevaljalog balkanskog deteta i globalnog čike policajca idu uzlaznom putanjom. „Tajanstvenom krivinom prave linije“, kako bi rekao Isak Babelj. Pa bilo to i unutar jedne obične „selfi” fotografije.